Српски надреалисти — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: Мењање поруке за ботовски генерисани назив у шаблон због лакше категоризације у категорију Ботовски наслови. Ово није ништа контроверзно, а корисно је за разлику од пуког преименовања рефлист у reflist које не доприноси ничему |
|||
Ред 21:
Ирационализам који је величао надреализам може се схватити као целовито прихватање сила које делују испод глазуре цивилизације. <ref>Хопкинс 2005: Хопкинс, Давид. Дада и надреализам, Сарајево: Шахинпашић. pp. 1.</ref>
Надреалистички подухват двадесетих и тридесетих година се развио у кругу београдских интелектуалаца. Године 1930. у аламанаху „Немогуће“, тринаест писаца је писало прокламацију о конституисању надреалистичког покрета. То су били: [[Александар Вучо]], [[Оскар Давичо]], [[Милан Дединац]], Младен Димитријевић, [[Стеван Живадиновић|Ване Живадиновић Бор]], Радојица Живановић Ное, [[Ђорђе Јовановић (књижевник)|Ђорђе Јовановић]], Ђорђе Костић, [[Душан Матић]], Бранко Миловановић, [[Коча Поповић]], Петар Петровић и [[Марко Ристић]]. Као група они нису били јединствени. Већ у првом збирном делу, после „Немогућег“, „Позиција надреализма“, 1931. године, изостала су двојица од тринаест надреалиста. Српски надреализам достиже најширу могућност утицаја у часопису „Надреализам данас и овде“ . Од нарочитог значаја у том часопису био је критички осврт на експресионизам у српској књижевности. Најзад, у часопису „Надреализам данас и овде“ учињене су умесне критичке примедбе на скученост литерарног концепта „социјална литература“. То је био крај надреализма.
Српски надреализам у периоду свог деловања, 1924-1932. увео је српску књижевност у врх европског авангардизма. Много касније, у интервалу 1952- 1956. године појединачно су неки од бивших надреалиста (Оскар Давичо, Марко Ристић, Душан Матић и Александар Вучо) настојали да оживе и актуелизују надреализам, али то више није био надреализам већ само чежња за њим. <ref name="autogenerated1973"/>
Ред 38:
Цивилизацију у којој су настали надреалисти су негирали као целовитост због њене бременитости противуречностима, а свој положај и себе, као интелектуалце формиране у друштву које негирају, сагледавали су као израз пропадања једне друштвене структуре. Свест о своме друштву и своју судбину интелектуалаца надреалисти су откривали усвајајући методолошке тековине [[Фројдова психоанализа|Фројдове психоанализе]] и повезујући их са дијалектичким материјализмом. Задржавајући се на надреалистичком схватању ослобађања подсвести и њеном укључивању у службу дијалектике, Ханифа Капиџић-Османагић каже да београдски надреалисти „захтијевају да дијалектички метод, који је дотад био изучаван само у домену свијести, буде проширен на историјску, афективну, ирационалну дијалектику.“ <ref>Капиџић – Османагић, Ханифа, „Српски надреализам“, Сарајево, 1966, 245. стр.</ref>
Тај нови домен људске стварности надреалисти су захватили да би показали сложеност проблематике етичких мерила и релативност норми које су устаљене у друштву, као и недовољност тих мерила да буду израз стварног морала у његовој хетерогености. Суштину морала, према мишљењу надреалиста, сачињавају тако различити, а блиски елементи као што су нагон, жеље и стварност. У томе они дају примат човековом хтењу, јер је, у ствари, хтење, жеља људска, оно што покреће, ствара и руши светове, она је револуционарни фактор. Надреалисти уметност поистовећују са моралним чином, јер она у својој суштини носи захтев за променом. Упоредо са дискусијом у „Стожеру“, делимично и њој као прилог, почела је аутокритика надреализма. Смисао аутокритике је произилазио из настојања да се усаврши надреалистички спој метода психоанализе и дијалектичког материјализма, и на основу анализе и открића превазилазе се ранија гледишта. <ref name="autogenerated1968"/>
=== Дезинтеграција надреализма ===
| |||