Петар Коришки — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 2:
{{хагиографија}}
[[Датотека:PetarKoriski.jpg|200px|мини|Преподобни Петар Коришки]]
'''Преподобни Петар Коришки''' је [[Срби|српски]] хришћански [[светац|светитељ]]. Родом је био из села [[Кориша|Корише]], близу [[манастир]]а Светог Марка, код [[Призрен]]а. У манастиру Св. Марка подвизао се иначе [[Марко Коришки]], ујак Св. Петра Коришког.
 
Постоји предање по коме је био из једног села код [[Пећ]]и. Помиње се као завичај његов и [[Диоклеја Хвостанска]].<ref>"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1872.</ref> Мучио се у младости као сиромах, орући земљу на једном ћоравом волу. Био је притом необично кротак и безгневан.
 
Мучио се Петар у младости као сиромах, орући земљу на једном ћоравом волу. Био је притом необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано од људи, решен на испоснички подвиг. Подвизавао се врло тешко и истрајно, у самоћи, у некој од високих недоступних пештера Алтине<ref>"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1874.</ref> (околине Ђаковице). У хришћанској традицији помиње се да је из тешке борбе са демонским искушењима изашао као победник. Када се смирио и достигао виши духовни степен, прешао је да живи надомак села Корише, у једној малој пећини, неправилног облика.<ref>"Зборник Народног музеја", Београд 1994.</ref> У пећини као богомољи биле су фреске, чијег осликавања је он био ктитор. Пећина испосница била је заклоњена, теже доступна, постављена на стрмој литици у кањону Коришке реке. Наспрам те пећине је друга, испосница његове сестре Јелене са црквом Богородичином.<ref>"Историјски часопис", Београд 1997.</ref> Око њега се сабрало мноштво монаха, и он им је био наставник. Формирао је ту Петар малу коришку Свету Гору, око манастира посвећеног њему (манастир Св. Петра Коришког). Бежећи од славе људске, која га је и ту почела узнемиравати, он се неко време склонио у [[Манастир Црна Река|Црну Реку]], где се доцније потом подвизавао [[Јоаникије Девички|свети Јоаникије Девички]]. Преминуо је у дубокој старости у својој пештери Кориши. Хришћани верују да се оне ноћи када је умро, видела светлост од много свећа у његовој пећини и да се чуло анђелско појање (певање).
 
"Свети и преподобни отац наш" (Петар) живео је у XIII веку, а умро је крајем тог века, неутврђене године, 5. јуна<ref>"Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965.</ref> (или 29. јуна?)<ref>"Политика", Београд 1926.</ref>. Био је једно време он млади испосник у манастиру Св. Арханђела код Призрена.<ref>"Политика", Београд 19. фебруар 1926.</ref> Српски цар Душан је долазио са породицом 1355. године, да се ту поклони моштима светитеља. Над његовим моштима [[Стефан Душан|цар Душан]] подигао је [[Црква (грађевина)|цркву]], која је била [[манастир Хиландар|хиландарски]] метох. Цркву је градио хиландарски старац Григорије, тако што је исту поставио уз пећину испосницу. Касније је остатак моштију светог Петра пренет тајно у Црну Реку, где се и данас налази.