Свемир (космологија) — разлика између измена

м
Разне исправке
(CommonsDelinker је заменио датотеку Astronaut-EVA.jpg са Bruce_McCandless_II_during_EVA_in_1984.jpg. Разлог: File renamed: Criterion 2 (meaningless or ambiguous name).)
м (Разне исправке)
На Земљи, температура је дефинисана као кинетичка активност окружујуће атмосфере. Међутим, температура вакуума не може бити измерена на овај начин. Уместо тога, температура се утврђује мерењем радијације. Сав видљиви универзум је испуњен фотонима који су створени приликом Великог праска, који је познат као [[космичко позадинско зрачење]]. Тренутна температура црног тела позадинског зрачења износи око −270 °C. Одрењене области свемира могу садржати врло енергетске честице које имају много вишу температуру него космичко позадинско зрачење, као што је корона Сунца где температуре могу варирати више од 1.2–2.6 MK.
 
Изван заштитне атмосфере и магнетског поља, има пар препрека за пролазак енергетских субатомских честица кроз свемир, а то су космички зраци. Ове честице имају енергију која варира од 10<sup>6</sup>&nbsp;[[Електронволт|eV]] до екстремних 10<sup>20</sup>&nbsp;eV ултра високо-енергетских космичких зрака. Врхунац флукса космичких зрака се догађа при енергији од око 10<sup>9</sup>&nbsp;eV, са отприлике 87% протона, 12% хелијумских нуклеуса и 1% тежих нуклеуса. У спектру високе енергије, флукс електрона садржи само 1% флукса протона. Космички зраци могу оштетити електронске компоненте и могу представљати претњу по здравље свемирским путницима. Према астронаутима, као што је [[Доналд Петит]], свемир има мирис изгорелог и мирис метала, сличан мирису апарата за варење.<ref>{{cite web|url=http://www.livescience.com/34085-space-smell.html|title=На шта мирише свемир?|publisher=Жива наука|date=20. 707. 2012.|accessdate=19. 202. 2014.}}</ref><ref name="PopSicSmell">{{cite web|url=http://www.popsci.com/science/article/2013-07/what-does-space-smell|title=на шта мирише свемир|last=Шифман|first=Лизи|publisher=Популарна наука|date=17. 707. 2013.|accessdate=19. 202. 2014.}}</ref>
 
Упркос суровом окружењу, неколико облика живота је пронађено који могу издржати екстремне услове свемира на дуже периоде. Врсте лишаја које је Свемирска агенција однела у свемир су издржала подлагање свемирским условима током десет дана 2007. године. Семење ''[[Arabidopsis thaliana]]'' и ''[[Nicotiana tabacum]]'' су проклијала након што су била изложена свемирским условима током периода од годину ипо дана. Род ''[[bacillus subtilis]]'' је преживео 559 дана када је био подвргнут ниској Земљаној орбити или симулираном марсовском окружењу. Хипотеза панспермија предлаже да камење избачено у свемир са планета на којима има живота могу успешно пренети облике живота до другог насељивог света. Постоји претпоставка да се такав сценарио и догодио у раним данима живота нашег Сунчевог система, са потенцијалним микроорганизмима, при чему је камење размењемо између Венере, Земље и Марса.
=== Међузвездани свемир ===
[[Датотека:52706main hstorion lg.jpg|десно|мини|Шок лука који формира магнетосфера младе звезде [[LL Orionis]] (у средини) када се судара са током [[Месје 42|маглине Орион]].]]
Међузвездани свемир је физички простор у оквиру галаксије који не заузимају звезде или њихови планетарни системи. Садржај међузвезданог свемира се назива међузвездани медијум. Просечна густина материје у овој области износи око 10<sup>6</sup> честица по m<sup>3</sup>, али ово варира од најниже вредности која може износити 10<sup>4</sup> – 10<sup>5</sup> у областима ретке материје до око 10<sup>8</sup> – 10<sup>10</sup> у [[Тамна маглина|тамним маглинама]]. Области у којима се формирају звезде могу достићи густину од 10<sup>12</sup> – 10<sup>14</sup> честица по m<sup>3</sup> (у поређењу са тим, густина Земљине атмосфере на нивоу мора износи 10<sup>25</sup> честица по m<sup>3</sup><ref>{{cite web|last=Тајсон|first=Патрик|title=Кинетичка атмосфера: Молекуларни бројеви|url=http://www.climates.com/KA/BASIC%20PARAMETERS/molecularnumbers.pdf|accessdate=13. 909. 2013.|date=јануар 2012|archive-url=https://www.webcitation.org/6O73dRi2m?url=http://www.climates.com/KA/BASIC%20PARAMETERS/molecularnumbers.pdf|archive-date=16. 03. 2014|dead-url=yes|df=}}</ref>). Скоро 70% запремине међузвезданог медијума се састоји из усамљених хидрогенских атома. Оно је обогаћено хелијумским атомима, као и малим количинама тежих атома који се формирају кроз звездану нуклеосинтезу. Ови атоми могу бити лансирани у међузвездани медијум звезданим ветровима, или када развијене звезде почну да одбацују свој спољни омотач, као што је у случају формирања [[Планетарна маглина|планетарне маглине]]. Катаклизмична експлозија [[Supernova|супернове]] ће створити растући таласни шок који ће се састојати из лансираних материјала.
 
Постоји одређени број молекула у међузвезданом свемиру, а могу постојати и сићушне честице прашине. Подударање молекула откривених путем [[Radio-astronomija|радио-астронимије]] се равномерно повећава за око четири нове врсте сваке године. Велике области материје веће густине, познате као [[Gigantski molekulski oblaci|гигантски молекулски облаци]] дозвољавају догађање хемијских реакција, међу којима су и формирање органиских полиатомских врста. Већина ових хемијских реаксија је покренута сударањима. Енергетски космички зраци пенетрирају хладне, густе облаке и јонизирају хидроген и хелијум. Јонизирани хелијум се може затим раздвојити на релативно обилан [[угљен-моноксид]] да би произвео јонизирани угљеник, што затим може изазвати органске хемијске реакције.
Током целокупне људске историје, свемир је испитиван опсервацијом; прво голим оком а затим телескопом. Пре развијања сигурне ракетне технологије, најближе што је човечанство дошло свемиру било је путем летова балоном. Године 1935. је амерички ''Експлорер II'' балон са људском посадом достигао висину од 22 километара. Ова висина је затим пређена 1942. године током трећег лансирања немачке ракете А-4, која је достигла висину од око 80 километара. Године 1957. је беспосадни сателит ''[[Спутник 1]]'' лансиран уз помоћ руске Р-7 ракете, те је достигао орбиту Земље на висини од 215 километара.{{sfn|O'Leary|2009|pp=209–224}} Након овога је уследио свемирски лет са људском посадом 1961. године, када је [[Јуриј Гагарин]] послат у орбиту на летелици [[Восток-1|Восток 1]]. Први људи који су изашли из Земљине орбите су били [[Френк Бормен]], [[Џим Лавел]] и [[Вилијам Андерс]] 1968. године америчком летелицом [[Аполо 8]], која је достигла лунарну орбиту {{sfn|Harrison|2002|pp=60–63}} и највећу удаљеност од 377349 километара од Земље.{{sfn|Orloff|2001}}
 
Прва свемирска летелица која је достигла [[Друга космичка брзина|другу космичку брзину]] је била совјетска летелица [[Луна 1]], која је пролетела поред Месеца 1959. године.{{sfn|Hardesty|Eisman|Krushchev|2008|pp=89–90}} Године 1961. је [[Венера 1]] постала прва планетарна сонда. Открила је присуство [[Сунчев ветар|соларног ветра]] и извела прво пролетање поред планете Венере, мада је контакт изгубљен пре достизања Венере. Прва успешна планетарна мисија је била [[Маринер 2]], прелетање поред Венере 1962. године. {{sfn|Collins|2007|p=86}} Прва свемирска летелица која је прелетела поред Марса је била [[Маринер 4]], која је стигла до планете 1964. године. Од тада, многе беспосадне летелице су врло успешно истражиле све планете Сунчевог система, као и њихове месеце и многе мање планете и комете. Оне и данас остају главно оруђе за истраживање свемира, као и за посматрање Земље.{{sfn|Harris|2008|pp=7, 68–69}} У августу 2012. године је летелица [[Војаџер 1]] постала први објекат направљен људском руком који је напустио Сунчев систем и ушао у међузвездани свемирски простор.<ref>{{cite web|last=Вол|first=Мајк|title=Војаџер 1 је напустио Сунчев систем|url=http://m.space.com/22729-voyager-1-spacecraft-interstellar-space.html|work=Веб|publisher=Space.com|accessdate=13. 909. 2013.}}</ref>
 
Одсуство ваздуха чини свемир (и површину Месеца) идеалне локације за астрономију на свим таласним дужинама електромагнетског спектра, како је и примећено путем спектакуларних слика уснимљених путем [[Teleskop Habl|Хабл телескопа]]. Међутим, није свака локација у свемиру идеална за посматрање путем телескопа. Међупланетарни облак прашине емитује дифузну скоро па инфрацрвену радијацију која може маскирати емисију слабих извора као што су [[екстрасоларне планете]]. Померање инфрацрвеног телескопа изван прашине би повећало ефективност инструмента.
1.572.075

измена