Ташмајданско гробље — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 25:
'''Ташмајданско гробље''' у Београду настало је после Другог српског устанка када је кнез Милош Обреновић, подижући српску варош, наредио око 1826. године да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан, у село Палилулу недалеко од Београдске вароши. Међутим иако је гробље формирано 1826. године, на њему су сахрањивања почела тек десетак година касније (1836),<ref>Перуничић, Б. (1964) ''Београдски суд 1819–1839,'' Београд: Историјски архив Београда, стр.</ref> након што је на ташмајданском платоу сазидана 1835. стара црква Св. Марка (која је срушена након пожара 1940. године). Гробље на Ташмајдану било је у функцији до 1886. године, јер је педесетак година касније било у склопу града који се нагло ширио, а број становника увећавао. Прва иицијатива о његовом премештању покренута је још 1871. године од митрополита Михаила, а тадашњи председник београдске општине др Владан Ђорђевић реализовао је ту идеју 1888. године измештањем гробља на локацију данашње [[Ново гробље (Београд)|Новог гробља]]. Међутим, због противљења грађана, на њему је вршено спорадично сахрањивање све до почетка 20. века.<ref>Костић, Б. (1999) ''Ново гробље у Београду,'' Београд: ЈКП Погребне услуге., стр. 11</ref>
== Положај и пространство ==
Ташмајданско гробље које је било на простру некадашњег каменолома, протезало се од Таковске до данашње улице
Са северозапада
▲Са северозапада граничила се Тимичком улицом, са североистока Светогорском, са југозапада Фишеклијском улицом а са југа новоизграђеним хиподромомом.
== Историјат гробља ==
Српски део вароши у Београду, након Другог српског устанка простирао се око старе цркве на савској страни београдског гребена, која је постојала на простору данашње Саборне цркве, око које је постојала гробље почетком 19. века у складу са турским гробљима око свих џамија.<ref>Поповић, С. Л. (1950) ''Путовање по новој Србији (1878. и 1880),'' Београд: Српска књижевна задеуга Коло XLV, књ. 310–311, стр. 92).</ref> Овај простор се крајем двадесетих година 19. века све више развијала идеја развоја на неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, што је наметало и захтев за трансформацију простора око гробља на Зеленом венцу. Изградњом и урбанизовањем овог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије остао мање атрактиван простор од суседног Врачара.
| |||