Википедија

Просветитељство — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м harvardski nacin citiranja
Ред 353:
Већина дела просветитељства имало је тенденцију да наглашава шта интелектуалци мисле о томе како би образовање требало да буде, а не како је образовање било у време 17. и 18. века. Водећи теоретичари образовања, као Џон Лок у Енглеској и Жан Жак Русо у Швајцарској наглашавали су важност раног обликовања младих умова. У касном просветитељству повећала се потражња за универзалнијим приступом образовању, посебно након [[Америчка револуција|Америчке]] и [[Француска револуција|Француске револуције]].
 
Децу су у просветитељству учили да меморишу чињенице путем оралних и графичких метода утврђених током [[ренесанса|ренесансе]].<ref>{{harvnbsfn|Hotson|2007|pp=}}</ref> Доминантна образовна психологија од [[1750е|1750-их]] надаље, поготово у земљама Северне Европе била је [[асоцијационизам]], мисао да ум асоцира и дисоцира идеје путем рутине понављања. Осим што је уводио просветитељске идеологије слободе, самоодређења, и личне одговорности, нудио је и практичну теорију ума која је омогућавала учитељима да трансформишу облике културе штампе и рукописа у ефикасне графичке алате учења за нижу и средњу класу.<ref>{{cite journal|last=Eddy| first = Matthew Daniel| title = The Shape of Knowledge: Children and the Visual Culture of Literacy and Numeracy| journal = Science in Context|year=2013| volume = 26| url = https://www.academia.edu/1817033/The_Shape_of_Knowledge_Children_and_the_Visual_Culture_of_Literacy_and_Numeracy_Science_in_Context_26_2013_215-245| doi = 10.1017/s0269889713000045|pages=215-245}}</ref>
 
Многи водећи универзитети који су прихватили прогресивне принципе просветитељства смештени су у Северној Европи, најпознатији међу њима су универзитети у Лајдену, Гетингену, Халеу, Монпељеу, Упсали и Единбургу. Из ових универзитета, поготово оног единбуршког, произашли су професори чије су идеје имале значајан утицај на [[Тринаест колонија|Британске северноамеричке колоније]] и, касније, на [[САД|Америчку Републику]]. Међу природним наукама, единбуршки медицински стручњаци истицали су се у хемији, анатомији и фармакологији.<ref name="Eddy 2008" />
Ред 360:
 
=== Академије ===
[[Датотека:Académie des Sciences 1671.jpg|мини|[[Луј XIV|Луј -{XIV}-]] у посети [[Француска академија наука|Академији наука]] 1671. „Широко је прихваћено да се 'модерна наука' појавила у Европи 17. века, и донела ново разумевање природног света.“ — Питер Барит<ref>{{Cite bookharvnb|last=Barrett| first = Peter| title = Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding| url = https://books.google.com/books?id=fwxViwX6KuMC&pg=PA14|year=2004| publisher = A&C Black|isbn=978-0-567-08969-4|pagespp=14}}</ref>]]
 
Историја академија у Француској започиње с оснивањем [[Француска академија наука|академије наука]], [[1635]]. године у Паризу. Била је чврсто везана за француску државу и деловала је као владин продужетак у недостатку владиних научника. Помагала је у промовисању и организирању нових дисциплина и образовала је нове научнике. Учествовала је у јачању друштвеног статуса научника и сматрала их је „најкориснијима од свих грађана“. Академија је показивала [[Научна револуција|повећани интерес за науку]] заједно с повећаном [[секуларизација|секуларизацијом]], што је видљиво из малог броја чланова свештеника (око 13%).<ref>Daniel Roche'', France in the Enlightenment'' (1998). pp. 420.</ref>
{{Quote box | quoted = true | bgcolor = #FFFFF0 | salign = center | align = left| width = 44% | quote = „У првом заносу научне смелости, мислиоци просветитељства су покушали да пренесу темељне принципе у сваки човечји интелектуални подухват, слично ономе што је с великим успехом остварено у Њутновој физици. Ова потрага донела је и скептични став према ауторитету, одбацујући све што нема сигурне темеље у искуственом. У историјском смислу, овај је став у просветитељству привремено превладао у домену морала, метафизике, и књижевности, што је подстакло изванредне амбиције француских енциклопедиста, и њихов материјалистички, готово механицистички, поглед на Свемир. То је произвело политичке теорије које су мотивисале Француску и Америчку револуцију, те систематска истраживања у хемији и биологији која су пак довела до развоја еволуционизма у 19. веку. Довело је такође и до техничких достигнућа која су преципитирала у модерни индустријализам и премда је тиме утрт пут за недаће револуције и фабричког рада, то је умове образованих класа инфицирало ведрином видика и поверења у људске капацитете који су одагнали препаде Хјумовог скептицизма, Вицеовог антирационализма и растуће интроверзије и судбином оптерећеног мистицизма романтичара. Ово је било августовско доба енглеске поезије, доба Џонсона и Голдсмита, Волтера, Дидерота и Русоа, Лесинга и Винкелмана. Из перспективе историчара то је веројатно најбогатија и најузбудљивија од свих интелектуалних ера, не толико због садржаја, колико због утицаја идеја које су тада биле заступљене.“<ref>{{Cite bookharvnb|last=Scruton| first = Roger |authorlink= | title = A Short History of Modern Philosophy | url = |year=2001| publisher = Routledge | location = |isbn=978-0-415-26763-2|pagespp=41}}</ref>| source = -{''Кратка историја модерне филозофије''}-|pages=}}
Присутност француских академија у јавној сфери не може се објаснити друштвеним пореклом њихових чланова; премда је већина чланства припадала [[буржоазија|буржоазији]], ове ексклузивне институције биле су отворене само елитним паришким научницима. Они су сами себе перципирали као „тумачи науке за становништво“. Заиста су с тим на уму академије кренуле у побијање популарне псеудонаучне теорије [[месмеризам|месмеризма]].<ref>{{harvnb|Roche||p=515}}, 516.</ref>
 
Ред 375:
У надметањима је учествовао и побеђивао значајан број жена. Од укупно 2300 наградних такмичења одржаних у Француској, жене су победиле у њих 49. То је можда мали број према модерним стандардима, али врло значајан у доба кад велика већина жена није имала академско образовање. Већина жена победница била је у категорији поезије, пошто се то подручје стимулисало код образовања жена.<ref>{{harvnb|Caradonna|2009|pp=653—654}}</ref>
 
Лондонско [[Краљевско друштво]] је такође одиграло значајну улогу у ширењу идеја просветитељства у јавној сфери Енглеске. Ово друштво основала је група независних научника, а енглески краљ им је доделио повељу [[1662]].<ref>{{cite web|url=https://royalsociety.org/about-us/history/royal-charters/| title = Royal Charters - First Charter (1662)| publisher=The Royal Society|year=}}</ref> Краљевско друштво је играло важну улогу у ширењу [[експериментална филозофија|експерименталне филозофије]] [[Роберт Бојл|Роберта Бојла]] Европом и деловало је као центар за дистрибуцију интелектуалне кореспонденције као и за размену информација.<ref>{{cite book|authorlast=Steven Shapin|first=Steven|title=A Social History of Truth: Civility and Science in Seventeenth-Century England|location=Chicago; London|publisher=University of Chicago Press|year=1994|pages=}}</ref> Као што Стивен Шејпин и Симон Шафер тумаче, Роберт Бојле је био „оснивач света експериментисања унутар која научници сада живе и делују“. Бојлово систематизовано знање утемељено је на експериментисању, при којем су присутни сведоци резултата експеримента што омогућава одговарајући емпиријски легитимитет. Овде Краљевско друштво игра важну улогу: експериментисање пред сведоцима је морао бити „колективни чин“, а просторије већа Краљевског друштва биле су идеално место за донекле јавна приказивања.<ref>{{harvnb|Shapin|Schaffer|1985|pp=5, 56, 57}} Та иста жеља за више сведока довела је до покушаја репликовања експеримента на другим локацијама и развоја комплексне иконографије и књижевне технологије у покушају да прикажу визуални и писани доказ експериментирања. pp. 59–65.</ref>
 
Међутим, није се било који сведок сматрао поузданим: „оксфордски професори су се сматрали поузданијим сведоцима од сељака из [[Оксфордшир]]а.“ Два су се фактора узимала у обзир: претходно знање сведока из тог подручја и сведоков „морални интегритет“. Другим речима, само се цивилно друштво узимало у обзир као публика за експерименте.{{sfn|Shapin|Schaffer|1985|pp=58, 59}}
Ред 416:
[[Датотека:Freimaurer Initiation.jpg|мини|300px|Церемонија масонске иницијације]]
 
Историчари су дуго расправљали до које је мере тајна мрежа [[масонство|масонства]] играла улогу у просветитељству. Они се слажу да су познати лидери просветитељства, као на пример, Дидро, [[Монтескје]], [[Волтер]], [[Александар Поуп|Поуп]], [[Хорас Волпол]], Сер [[Роберт Волпол]], [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарт]], [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], [[Фридрих Велики]], [[Бенџамин Френклин]],<ref>{{cite book|author=J. A. Leo Lemay| title = The Life of Benjamin Franklin, Volume 2: Printer and Publisher, 1730-1747| url = http://books.google.com/books?id=KOhKqgMD10cC&pg=PA83|year=2013| publisher = University of Pennsylvania Press|pages=83-92}}</ref> и [[Џорџ Вашингтон]]<ref>Steven C. Bullock, "Initiating the Enlightenment?: Recent Scholarship on European Freemasonry", ''Eighteenth-Century Life'', (1996) 20#1 pp. 81.</ref> припадали масонима. Према дугорочној историјској перспективи, историчар Норман Дејвис објашњава да је масонство било моћна сила у корист [[Либерализам|либерализма]] у Европи, од [[1700е|1700-их]] до [[20. век]]а. У доба просветитељства се брзо ширило, те је допрло до свих земаља Европе. Масонство је посебно било привлачно моћним [[аристократија|аристократима]] и политичарима, као и интелектуалцима, уметницима и политичким активистима.<ref>{{cite book|authorlast=Norman Davies|first=Norman|title=Europe: A History|year=1996|pages=634–635}}</ref>
 
Америчка историчарка Маргарет Џејкоб објашњава да је масонство у доба просветитељства обухватало интернационалну мрежу истомислећих људи, који су се често налазили у тајности у својим ложама и следили ритуалне програме. Промовисали су идеале просветитељства и олакшавали ширење истих дуж целе Британије и Француске према другим земљама. Масонство, као саставни кредо с властитим митовима, вредностима и системом ритуала, рођено је у Шкотској око [[1600]], те се најприје почело ширити Енглеском, а потом током [[18. век]]а дуж целог континента. Масони су подстицали нова правила понашања, укључујући и јавно разумевање идеала слободе и једнакости наслеђених из солидарности међу [[Еснаф|гилдама]]: „слобода, братство и једнакост“{{sfn|Jacob|1991|pp=49}} Шкотски војници и шкотски [[Јакобитизам|јакобити]] проширили су идеал братства у Европу, који није рефлектовао локални систем шкотских обичаја, већ институције и идеале рођене у Енглеској револуцији против краљевог [[апсолутизам|апсолутизма]].<ref>Margaret C. Jacob, "Polite worlds of Enlightenment," in Martin Fitzpatrick and Peter Jones, eds. ''The Enlightenment World'' (Routledge) (2004). pp. 272-287.</ref> Масонство је посебно било заступљено у Француској. Године [[1789]]. било је више од 100.000 француских масона, што је масонерију чинило најпопуларнијом од свих удружења просветитељства.{{sfn|Roche||p=436}} Масони су показивали своју склоност тајновитости и створили су низ нових обреда и чинова. Слична друштва, која су делимично опонашала масонство, основана су у Француској, Немачкој, Шведској и Русији. Један од примера били су [[илуминати]] основани у [[Кнежевина Баварска|Баварској]] [[1776]]. Они су преузели многе карактеристике од масона, али никад нису били део њихове мреже. Илуминати су били отворена политичка група, док већина масонских ложа нису.<ref>Fitzpatrick & Jones, eds. ''The Enlightenment World'' pp. 281.</ref>
Ред 644:
== Литература ==
* {{cite book|ref=harv|last=Shapin|first=Steven|last2=Schaffer|first2=Simon|title=Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and the Experimental Life|location=Princeton|publisher=Princeton University Press|year=1985}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Scruton| first = Roger |authorlink= | title = A Short History of Modern Philosophy | url = |year=2001| publisher = Routledge | location = |isbn=978-0-415-26763-2|pages=41}}
* {{Cite book|last=Barrett| first = Peter| title = Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding| url = https://books.google.com/books?id=fwxViwX6KuMC&pg=PA14|year=2004| publisher = A&C Black|isbn=978-0-567-08969-4|pages=14}}▼
{{refbegin|30em}}
▲* {{Cite book|ref=harv|last=Barrett| first = Peter| title = Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding| url = https://books.google.com/books?id=fwxViwX6KuMC&pg=PA14|year=2004| publisher = A&C Black|isbn=978-0-567-08969-4|pages=14}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Eddy| first = Matthew Daniel| title = The Language of Mineralogy: John Walker, Chemistry and the Edinburgh Medical School, 1750-1800|year=2008| publisher = Ashgate| location = Aldershot| url = https://www.academia.edu/1112014/The_Language_of_Mineralogy_John_Walker_Chemistry_and_the_Edinburgh_Medical_School_1750-1800_2008_|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Hotson| first = Howard| title = Commonplace Learning: Ramism and Its German Ramifications 1543-1630|year=2007| publisher = Oxford University Press| location = Oxford|pages=}}
Ред 724:
* -{Edelstein, Dan. ''The Enlightenment: A Genealogy'' (University of Chicago Press; 2010) 209 pages}-
* -{Golinski, Jan. "Science in the Enlightenment, Revisited," ''History of Science'' (2011) 49#2 pp. 217–231}-
* {{citeCite book|authorref=harv|last=Goodman, |first=Dena|title=The Republic of Letters: A Cultural History of the French Enlightenment|year=1994}}
* -{Hesse, Carla. ''The Other Enlightenment: How French Women Became Modern''. Princeton: Princeton University Press, 2001.}-
* -{Hankins, Thomas L. ''Science and the Enlightenment'' (1985).}-
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Просветитељство”