'''Гајица''', позната још и као '''бошњачка латиница''', '''српска латиница''' или '''хрватска азбукалатиница''', облик је [[латиница|латиничког]] [[писмо|писма]] који се званично користи у [[Хрватскибошњачки језик|хрватскомбошњачком]], [[Бошњачкисрпски језик|босанскомсрпском]] и [[Српскихрватски језик|српскомхрватском језику]]. Првобитну гајицу уобличио је хрватски лингвиста [[Људевит Гај]] [[1835]]. године, заснивајући је на [[Јан Хус]]овој [[чешка латиница|чешкој латиници]]. Незнатно измијењен облик се користи у [[словеначки језик|словеначком]], [[црногорски језик|црногорском]] и [[македонски језик|македонском језику]], при чему у македонском служи за латинизацију. [[Павле Ритер Витезовић]] предлагао је идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. На [[Српска ћирилица|српској ћирилици]] примјењен је сличан концепт, а озваничио га је [[1818]]. године српски лингвиста [[Вук Стефановић Караџић]]. Ова идеја је инспирисала Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.
Бошњачки<ref>{{cite book|first=Сенахид|last=Халиловић|title=Правопис бошњачког језика|year=1996|publisher=Препород|location=Сарајево|pages=15}}</ref> и српски језик<ref name="pravopis">{{cite pravopis|chapter=Писмо |pages=15—21 |quote= }}</ref> закономправописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.<ref>{{cite book|first=Стјепан|last=Бабић|title=Хрватски правопис|year=2011|publisher=Школска књига|location=Загреб|pages=12|coauthors=Милан Могуш}}</ref>
