Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:
* :О опустелој земљи
''{{цитат|И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.''|}}
* :О Епидемији
''{{цитат|И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.''|}}
