Феномен сексуалног злостављања у Римокатоличкој цркви — разлика између измена

==Став и понашање Римокатоличке цркве==

Римокатоличка црква је широм свијета имала једнак приступ овом скандалу: одрицање постојања проблема, игнорисање пријава насиља и застрашивање жртава насиља, премијештање свештеника-преступника у друге цркве, тражење начина да се избјегне плаћање одштете жртвама. Притиснута бројним оптужбама изнесеним против свештеника, те покретањем судских поступака против свештеника-преступника, Римокатоличка црква је почела да оснива своје комисије за испитивање пријављених случајева сексуалног злостављања чији је рад контролисала и усмјеравала. Комисијама нису никад предочене све оптужбе нити предан комплетан материјал везан за оптужбе. Сами извјештаји су на тај начин били некомплетни и писани тако да би се релативизирали злочини кроз статистике којима се жељело показати како процент преступника ове врсте у Римокатоличкој цркви није већи од онога који се може видјети код других цркава, школа и других друштвених организација. Истовремено се је Римокатоличка црква жалила на, по цркви, неоправдано висок публицитет посвећен овом криминалу у редовима саме Цркве.

==Реакције јавности и жртава насиља==

Реакције на понашање саме Цркве су биле организовање Мреже преживелих жртава свештеничког насиља ({{јез-енг|Survivors Network of those Abused by Priests (SNAP)}} - непрофитна организација у САД) те формирања комисија потпуно независних од Цркве и великих порота чији би посао био да се да потпунија и праведнија слика размјера овог скандала. Исто тако се захтијева, посебно у САД, уклањање института застаријевања случајева педофилије како би преживјеле жртве овог насиља имале могућност да, за живота, траже правду пред судовима. У самој Цркви су се појавили гласови осуде заташкавања и скривања случајева сексуалног насиља од стране Црквене хијерархије. Поред тога, у земљама у којима је број случајева овог насиља био велики дошло је осипања броја вјерника и смањења броја вјерника који редовно иду на богослужење.