Ташмајданско гробље — разлика између измена

'''Ташмајданско гробље''' у Београду настало је после Другог српског устанка када је кнез Милош Обреновић, подижући српску варош, наредио око 1826. године да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан, у село Палилулу недалеко од Београдске вароши. Међутим иако је гробље формирано 1826. године, на њему су сахрањивања почела тек десетак година касније (1836),<ref>Перуничић, Б. (1964) ''Београдски суд 1819–1839,'' Београд: Историјски архив Београда, стр.</ref> након што је на ташмајданском платоу сазидана 1835. стара црква Св. Марка (која је срушена након пожара 1940. године). Гробље на Ташмајдану било је у функцији до 1886. године, јер је педесетак година касније било у склопу града који се нагло ширио, а број становника увећавао. Прва иицијатива о његовом премештању покренута је још 1871. године од [[Михаило Јовановић (митрополит)|митрополита Михаила]], а тадашњи председник београдске општине др [[Владан Ђорђевић]] реализовао је ту идеју 1888. године измештањем гробља на локацију данашње [[Ново гробље (Београд)|Новог гробља]]. Међутим, због противљења грађана, на њему је вршено спорадично сахрањивање све до почетка 20. века.<ref>Костић, Б. (1999) ''Ново гробље у Београду,'' Београд: ЈКП Погребне услуге., pp. 11</ref>

Ташмајданско гробље које је било на прострупростору некадашњег каменолома, протезало се од Таковске до данашње улице Старине Новака и није прелазило границу садашњисадашњег Правног факултета.

Са северозапада граничило се тадашњим улицама: Тимичком, са североистока Светогорском, са југозапада, Фишеклијском улицом са југозапада и новоизграђеним хиподромомомхиподромом са југа.

У склопу тих урбаних промена настала је идеја о премештању гробља, поред пута, ка Зеленом венцу на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан. Премештање гробља на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан, није било само потреба за изградњу београдског гребена, већ и део политике освајања простора, изван оног на коме су до тада живели Срби. То је код везира изазвало незадовољство и он је протестовао код кнеза Милоша што српска заједница поправља пут до „новопостављеног” гробља код Ташмајдана, и каменолома у близини Цариградског друма.<ref>Перунићић, Б. (1964) Београдски суд 1819–1839, Београд: Историјски архив Београда, pp. 457.</ref> Тако су Срби, схвативши значај овог дела БеоградБеограда, запосели простор око новооснованог гробља – касније названог Ново или Ташмајданско гробље.

Када је на хумци у близини гробља, прочитан познати [[Хатишериф из 1830. године]], гробље и простор око њега добио је велики симболични значај, за Српскисрпски народ и грађане БеоградБеограда.<ref>Макуљевић, Н. (2014) ''Османско-српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878)'', Београд: Topy, стр. 166</ref>

Када су турциТурци први пут 1867. године бомбардовали варош катакомбе су служиле и као склоништа за рањене војнике и народ.

По општем изгледу Старо, ташмајданско гробље није било „на понос“ ондашњих Београђана, јер је највећи његов део био зарастао у у коров и због неодржавања прилично запуштен. Бројни аутори ово последње београдско коначиште за преминуле, с краја 19. века били су љути и разочарани односом грађана и градске власти и овако га описују:{{цитат|''Старо гробље није било подељено на парцеле, него је било изукрштано стазама, обрасло у жбуње и дрвеће. Још 1880. године часопис „Видело” писао је са згражањем о његовој запуштености. Део гробља према Таковској улици припадао је католицима и лутеранима, сахрањиваним измешано, а на узвишици према Сеизмолошком заводу било је гробље за војнике, дављенике, самоубице и нехришћане (али не и за Јевреје, који су вековима имали своје гробље на другом месту).<ref>Rajner, M. (1992) Jevrejska groblja u Beogradu, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6, Beograd : Jevrejski istorijski muzej, pp. 201–215.</ref> „Видело” вели да је гробље 1880. године било склониште мангупа и нерадника, који кидају цвеће, краду споменике, скрнаве гробове псовкама и на други начин, тако да је то гробље једно београдско ругло, место на ком за мртве нема никаквог пијетета.<ref>Milan Jovanovic Stojimirovic, ''Siluete starog Beograda'' Beograd : Prosveta, 1987 (Subotica : Birografika)</ref>''|}}

Један од великих недостатака гробља био је и тај што у парохији није било доказа ко све почива на гробљу јер је књига и посанеписане евиденције није било. Уместо црквених књига, податке о покојницима могао је дати једино ондашњи осамдесетогодишњи црквењак деда Јова, који је то чинио по сећању.

Ружну слику о гробљу остављала је и чињеница да гробље није имало чуварску службу, па су каменоресци уз помоћ гробара ноћу скидали вредније споменике и односили их, да би их уз малу дораду продавали родбинии за другог покојника. Такође Ии натписи по надгробним споменицима остављали су ружну слику јер са њих није могло са сигурношћу да се сазна чији је то гроб.

У самој цркви, 18381839. године сахрањен је кнежевић [[Милан Обреновић (кнез)|Милан Обреновић]], најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то ''десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви''. После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ [[Александар ИI Обреновић]] и Краљица [[Драга Обреновић]].

Када је од стране виђенијих људи београдаБеограда тражено да дотада запуштено, неодржавано и често девастирано, Ташмајданско гробље буде уређено или измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила репрезентативност гробља у градском простору, на предлог митрополита Михаила 1871. године донета је коначна одлука да се Ташмајданско (Старо) гробље пресели на Ново, које би се изградило у улицу која је носила име Гробљанска, а данас носи име по америчком председнику Рузвелту.

На месту некадашњег Ташмајданског или Старог гробља, у наредним деценијама изграђен је велелпнивелелепни [[Ташмајдански парк]] са бројним садржајима. Међутим и данас, након више од једног века, још увек се у Ташмајданском парку и његовој ближој околини могу пронаћи остаци надгробних споменика, нпр. одмах поред зграде Сеизмолошког завода, који су се тако уклопили у амбијенталну целину парка да ничим не подсећају да су део нечијег гробног места.

Одлуком архијерејске власти, тада је направљен и врло прецизан записник о том догађају, који је у поседу свештеника Цркве Светог Марка. У записнику пише како се, пре него што је комисија приступила откопавању гробова, пријавила госпођа Милица, удовица почившег Ђоке Трифковића, бившег дворског лимара, и изјавила: {{цитат|''Мој муж, покојни Ђока, извршио је лемљење сандука почившег краља Александра и краљице Драге и том приликом видео је да су у сандуцима заиста били лешеви краљевског пара. Он је такође видео да је покојни краљ сахрањен у фраку, а краљица у ружичастој свиленој хаљини.<ref name="Зоран" />''|}} Ово је било битно за чланове комисије, јер, како су забележили, {{цитат|''...постоји раширена верзија да краљ и краљица нису уопште сахрањени у Цркви Светог Марка, него да су сандуци, њима намењени, били празни.<ref name="Зоран" />''|}} Потом се комисија посебно посвећује гробовима краља и краљице, изнад чије гробнице стоји натпис: {{цитат|''„Овде почивају у миру Божјем НјеговоЊегово Величанство Краљ Србије Александар Обреновић и НјеноЊено Величанство Краљица Драга Обреновић, који погинуше од зликовачке руке 29. маја 1903. године...и узгред наводи..споменик подижу 1917. године аустријске власти током окупације Београда у Првом светском рату.<ref name="Зоран" />''|}} Извештај комисије касније описује {{цитат|''како је свих девет лимених сандука са краљевском породицом и црквеним високодостојанственицима било залемљено и пренето у крипте Цркве Светог Марка. Све је обављено уз дужан пијетет и поштовање а сваки сандук је додатно обележен посебном, месинганом плочицом, како би потврдио идентитет покојника.<ref name="Зоран" />''|}}