Филаделфија — разлика између измена

Европљани су први пут стигли у Делаверску долину почетком [[17. век]]а а прве насеобине су створили [[Холанђани]], [[Енглези]], [[Шкоти]] и [[Швеђани]]. Након прве шведске експедиције у Северну Америку [[1637]]. године, преузели су контролу над земљом на западној обали реке [[Делавер (река)|Делавер]] испод реке [[Скулкил]], област која је обухватала данашњу Филаделфију, југоисточну Пенсилванију, [[Делавер]] и [[Мериленд]]. Нова Шведска је подржавала народ Сускеханок у њиховом сукобу са енглеском [[провинција Мериленд|провинцијом Мериленд]], који су изгубили. Једанаест година касније, Холандија је освојила област око реке Делавер преузимајући власт над колонијом иако је финским и шведским становницима остављено право на милицију, вероисповест, судство и земљу. Енглеска је освојила холандску колонију у [[1663]]. али се на терену мало тога променило све до [[1682]]. када је ова област укључена у Повељу за Пенсилванију коју је написао Вилијем Пен.
 
Приликом плаћања дугова [[1681]]. енглески краљ [[Чарлс II Стјуарт|Чарлс II]] је издао повељу [[Вилијам Пен|Вилијаму Пену]] за област која ће постати провинција односно [[колонија Пенсилванија]]. И поред краљевске повеље, Пен је платио ову земљу народу Ленапе како би са њима био у добрим односима и сачувао мир за своју колонију.{{sfn|Brookes|2005|pp=21}} Према легенди Пен је направио договор о пријатељству са поглавицом племена Ленапе Таманијем испод брестовог дрвета у Шакамаксону, које је данас део града који се зове Фиштаун.<ref>{{Cite booksfn|author=Weigley RF et al (eds) | title = Philadelphia: A 300-Year History | publisher = [[W. W. Norton & Company]] |year=1982| location = New York and London |isbn=978-0-393-01610-9|pagespp=4-5 }}</ref> Пен је био [[квекер]], због чега је био прогоњен па је желео да његова колонија буде место у ком ће бити загарантована потпуна слобода вероисповести. Пен је назвао град Филаделфија што је изведено из [[Грчки језик|грчког]] за братску љубав (-{φίλος}- - љубав, -{αδελφός}- - брат){{sfn|Avery|1999|pp=}}
 
[[Датотека:Treaty of Penn with Indians by Benjamin West.jpg|мини|лево|225п|„Пенов договр са Индијанцима“ - Бенџамин Вест]]
 
Пен је планирао да град који ће служити као лука и главни град буде на реци Делавер. Надајући се да ће Филаделфија бити попут руралних места Енглеске а не великих градова, Пен је путеве поставио у квадратну мрежу како би раздвојио пословне зграде и куће и омогућио да буду окружени баштама и воћњацима. Становници града нису пратили Пенов план и населили су се уз саму реку а своје плацеве су делили и препродавали.<ref>''Philadelphia: A 300-Year History'', pages {{sfn|Weigley|1982|pp=7, 14 - 16</ref>}} Пре него што је напустио Филаделфију последњи пут [[1701]], Пен је издао повељу којом ју је прогласио за град. Град је ускоро постао важан трговачки центар и лука. Важан допринос развоју Филаделфије у то време је дао [[Бенџамин Френклин]]. Френклин је помогао да се поправе градске услуге и оформе нове као нпр. прва болница у колонијама Северне Америке.{{sfn|Brookes|2005|pp=24-25}}
[[Датотека:Independence Hall.jpg|мини|десно|220п|Дворана независности]]
Централни положај града међу колонијама је учинио да град постане природни центар [[Америчка револуција|Америчке револуције]]: у њему су одржани Први Конитентални Конгрес пре рата, Други Континентални Конгрес на ком је потписана [[Декларација независности САД]] током рата као и Уставна Конвенција након рата. Неколико битака је вођено у Филаделфији и њеној околини. Након рата Филаделфија је постала привремени главни град током последње деценије [[18. век]]а.{{sfn|Brookes|2005|pp=30-33}} [[Žuta groznica|Жута грозница]] је [[1793]]. погодила град у виду епидемије и тада је умрло око 5.000 људи или 10% градског становништва.<ref>{{cite web|last=Arnebeck | first=Bob | title=A Short History of Yellow Fever in the US | work=Benjamin Rush, Yellow Fever and the Birth of Modern Medicine |date=30. 01. 2008. | url=http://www.geocities.com/bobarnebeck/history.html | accessdate=04-12-2008|archiveurl=https://web.archive.org/web/20021029000834/http://www.geocities.com/bobarnebeck/history.html|archivedate=29. 10. 2002.}}</ref>
 
Државна влада је напустила Филаделфију [[1799]]. а федерална влада убрзо након тога [[1800]]. године али је Филаделфија остала највећи град младе државе као и њен финансијски и културни центар. Након тога [[Њујорк]] ју је убрзо престигао по броју становника али је изградња путева, канала и железница помогла да Филаделфија постане први велики индустријски град САД. Током [[19. век]]а Филаделфија је имала велики број фабрика и компанија а најважнија је била текстилна индустрија. Велике корпорације из тог доба су биле Болдвинова фабрика локомитва, бродоградилиште Вилијем Кремп и синови као и Пенсилванијске железнице.<ref>''Philadelphia: A 300-Year History'', pages {{sfn|Weigley|1982|pp=214, 218, 428 - 429</ref>}} Индустрија је прослављена на Центенијалној изложби, првом светском сајму одржаном у САД. Највећи број имиграната долазио је из Ирске и Немачке. Повећање броја становника је довело до Акта о консолидацији из [[1854]]. којим је Филаделфија проширена на целу област.<ref>{{cite web|url=http://www.ushistory.org/philadelphia/philadelphia.html |title=A Brief History of Philadelphia |accessdate=14. 12. 2006 |work=Philadelphia History |publisher=ushistory.org}}</ref> У другој половини века, имигранти из Русије, источне Европе и Италије као и Афроамериканци са југа САД су насељавали град.{{sfn|Brookes|2005|pp=38-39}}
 
До [[1950]]. у граду је живело више од два милиона људи након чега је број становника почео да опада док су се предграђа увећавала. Обнова града је започела 1960-их година и наставља се и у [[21. век]]у са највећим развојем у центру града и универзитетском насељу. Након што је затворена већина старих фабрика, град је започео кампању за привлачење нових инвеститора и туриста. Почела је изградња стаклених и камених облакодера у центру града. Старе зоне града су обновљене и данас представљају пожељно место за живот. Овим потезима је заустављено опадање броја становника након губитка готово четвртине становништва у претходном периоду.{{sfn|Brookes|2005|pp=78}}