Петар Коришки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
'''Преподобни Петар Коришки''' је [[Срби|српски]] хришћански [[светац|светитељ]]. Родом је био из села [[Кориша|Корише]], близу [[манастир]]а Светог Марка, код [[Призрен]]а. У манастиру Св. Марка подвизао се иначе [[Марко Коришки]], ујак Св. Петра Коришког.
Постоји предање по коме је био из једног села код [[Пећ]]и. Помиње се као завичај његов и [[Диоклеја Хвостанска]].<ref>"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1872.</ref> <ref>{{Cite book|last= Јастребов |first= Иван |authorlink= |coauthors= |title= Стара Србија и Албанија, pp. 234. |year= 2018 |url= |publisher= Службени гласник |location= Београд |id= }}</ref>.
Мучио се Петар у младости као сиромах, орући земљу на једном ћоравом волу. Био је притом необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано од људи, решен на испоснички подвиг. Подвизавао се врло тешко и истрајно, у самоћи, у некој од високих недоступних пештера Алтине<ref>"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1874.</ref> (околине Ђаковице). У хришћанској традицији помиње се да је из тешке борбе са демонским искушењима изашао као победник. Када се смирио и достигао виши духовни степен, прешао је да живи надомак села Корише, у једној малој пећини, неправилног облика.<ref>"Зборник Народног музеја", Београд 1994.</ref> У пећини као богомољи биле су фреске, чијег осликавања је он био ктитор. Пећина испосница била је заклоњена, теже доступна, постављена на стрмој литици у кањону Коришке реке. Наспрам те пећине је друга, испосница његове сестре Јелене са црквом Богородичином.<ref>"Историјски часопис", Београд 1997.</ref> Око њега се сабрало мноштво монаха, и он им је био наставник. Формирао је ту Петар малу коришку Свету Гору, око манастира посвећеног њему (манастир Св. Петра Коришког). Бежећи од славе људске, која га је и ту почела узнемиравати, он се неко време склонио у [[Манастир Црна Река|Црну Реку]], где се доцније потом подвизавао [[Јоаникије Девички|свети Јоаникије Девички]]. Преминуо је у дубокој старости у својој пештери Кориши. Хришћани верују да се оне ноћи када је умро, видела светлост од много свећа у његовој пећини и да се чуло анђелско појање (певање).
Ред 10:
"Свети и преподобни отац наш" (Петар) живео је у XIII веку, а умро је крајем тог века, неутврђене године, 5. јуна<ref>"Култови лица код Срба и Македонаца", Смедерево 1965.</ref> (или 29. јуна?)<ref>"Политика", Београд 1926.</ref>. Био је једно време он млади испосник у манастиру Св. Арханђела код Призрена.<ref>"Политика", Београд 19. фебруар 1926.</ref> Српски цар Душан је долазио са породицом 1355. године, да се ту поклони моштима светитеља. Над његовим моштима [[Стефан Душан|цар Душан]] подигао је [[Црква (грађевина)|цркву]], која је била [[манастир Хиландар|хиландарски]] метох. Цркву је градио хиландарски старац Григорије, тако што је исту поставио уз пећину испосницу. Касније је остатак моштију светог Петра пренет тајно у Црну Реку, где се и данас налази.
Петрова црква је била једнобродна грађевина, наслоњена на литицу и у њој је био свечев гроб. Из цркве се кроз вратанца улазило у пећину.<ref>"Историјски часопис", Београд 44/1997.</ref> Када је порушен храм 1760. године<ref>Слободан Ристановић: "Кроз Србију и Црну Гору", Београд 2005.</ref> који је он подигао изнад села Корише (и њему посвећен), и у којем су чуване његове мошти, оне су убрзо склоњене. Сељаци из колашинског села Брњака пренели су 1763. године његове мошти у оближњи манастир Св. Арханђела, задужбину Св. Јанићија. У ћивоту је сахрањена и књига коју је светац увек носио са собом.<ref>Александр Федорович Гилфердинг: "Поездка по Герцеговине, Боснии и Старој Сербии", Сарајево 1972.</ref> У најстаријој велешкој цркви, Св. Спаса откривене су фебруара 1926. године мошти светитељеве (Св. Петар Српски) у једном лепом сандуку. Биле су ту заједно са моштима [[Свети Јевстатије I|Св. Јевстатија]], у истом дрвеном ћивоту, окованом споља и изнутра сребром и покривен црвеном кадифом. На сребру је било урезан натпис: "Мошти свјатаго преподобнаго Петра Сербскаго месеца 29. јунија." По трећем запису на сребру, произилази да их је заједно положио, [[Свети Јоаникије]] патријарх Српски 30. августа 1752. године. Мошти су ношене по народу за време скупљања прилога за манастир. Тај ћивот са моштима је био строго чуван од Турака и Бугара егзархиста, а доспео је у Велес, како пише на једном папиру "поклоном Светог Арсенија јула 1847. године".<ref>"Политика", Београд 19. фебруар 1926.</ref> [[Иван Јастребов]] о њему пише: ''Рушевине тог манастира Св. Петра и Павла нама су познате и по томе што се у њега повукао Петар Коришки, који се родио у селу Унемиру према његовом животопису у издању Стојана Новаковића. У животопису је речено да се повукао из Уњемира у манастир Св. Петра у Алтину, истога дакле имена. У Алтину није било другог Петропавловског манастира. Управо у овоме манастиру је Петар Коришки желео наставити свој испоснички живот, али је одлучио да се оданде повуче преко хаских планина у планине призренске више Корише.'' <ref>{{Cite book|last= Јастребов |first= Иван |authorlink= |coauthors= |title= Стара Србија и Албанија, pp. 35., 234. |year= 2018 |url= |publisher= Службени гласник |location= Београд |id= }}</ref>.
[[Српска православна црква]] слави га 5. јуна по црквеном, а [[18. јун]]а по [[грегоријански календар|грегоријанском календару]]. На средњевековног писца, хиландарског монаха Теодосија је утицао епископ рашко-призренски Григорије, да напише његово житије и службу. То је било [[Теодосије]]во последње дело, које је написао на почетку 14. века,<ref>"Време", Београд 1. децембар 1933.</ref> између 1309-1310. године.<ref>Татомир П. Вукановић: "Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији", Београд 2001.</ref>
| |||