Манастир Прохор Пчињски — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 28:
Још два пута је манастир страдао од стране Турака и Арнаута. А у првој половини 19. века наступила су боља времена, милошћу Хусеин-паше Каваназоглуа (1821) који је био необично наклоњен и штитио хришћанску светињу. Али манастирска црква је изгорела у пожару 1854. године непажњом поп Сташе. Тада је и гроб Св. Прохора био оштећен. Манастирски храм са шест одељења је брзо поправљен, а остаци светих мошти су узидани у у олтарском зиду. У манастиру је у то време живео "Газда" (домаћин манастира) Недељко Ковачевић, изузетно богат а скроман човек. Нити се калуђерио, нити женио а у манастиру је живео и свој новац за манастирске потребе трошио. Дружио се и хранио са манастирским слугама, најамницима и чобанима. Манастирски епитроп Недељко је срушио четири одељења и сазидао нову цркву а од старе само одељење са гробницом и исповедаоницом сачувао у новом олтару.<ref>"Политика", Београд 1930. године</ref>
Манастир се нашао поново у оквирима српске државе [[1912]]. године. За време Првог светског рата 1915. године Бугари су опљачкали манастир а игумана [[Владимир Протић|Владимира Протића]], калуђера Арсенија и поп Стојана извели на [[Рујен|Рујан]], где су их код села [[
Овде се налазила [[Болница у манастиру Св. Прохора Пчињског]].
| |||