Блез Паскал — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м #1Lib1Ref |
м #1Lib1Ref |
||
Ред 55:
Још од своје осамнаесте године, Паскал је претрпео оштећење нервног система, што је оставило последице на његово касније здравље. 1647. године је оболео од парализе и од тада је могао да хода само помоћу штака. Трпео је болове; болела га је глава, имао је упалу црева, ноге су му стално биле хладне услед недовољне циркулације крви. Разлог више да се одсели у Париз са сестром Жаклин био је и тај што ће тамо добити бољу здравствену негу. Здравствено стање му се онда поправило, али услед оштећења нервног система, почео је да пати од [[Хипохондрија|хипохондрије]], што је умногоме утицало на његову личност и [[Филозофија|филозофију]]. Постао је раздражљив, охол и ретко се смејао.
Године 1645., Паскалов отац бива рањен и у то време се о њему бринуо један лекар, припадник јансенског покрета.<ref name="ѕаки">{{cite web |title=Блез Паскал |url=http://znakoviporedputa.com/religija-i-zivot/523-blez-paskal |website=Знакови поред пута |accessdate=31. 1. 2019}}</ref> Блез је тада често разговарао са лекаром и након успешног Етјеновог опоравка, Блез је позајмио неке радове јансенских аутора и тако почео да се интересује за њихове делатности.
У периоду од 1648. до 1654. године, Паскал се, међутим, удаљио од својих почетних верских обавеза. Отац му је умро 1651. године и Паскал је тада добио своје и сестрино наследство. Те исте године, Жаклин је одлучила да се замонаши у Порт Ројалу, упркос противљењима свога брата. Паскал јој у знак протеста није исплатио довољно од њеног наследства како би имала да плати више место у својој служби. Међутим, касније је Паскал попустио.
Ред 70:
Паскал се коначно вратио својим верским обавезама. У јануару 1655, посетио је два манастира у Порт Ројалу. Следеће четири године, редовно је путовао на релацији Порт Ројал – Париз. У том верском преобраћању, почео је да пише своје прво веће религијско дело – ''Писма из провинције''.
Године 1656., Паскал је објавио свој рад у коме напада [[казуистика|казуистику]], популарни етички метод којим су се служили католички мислиоци (нарочито [[исусовци|језуити]]).<ref name="ѕаки" /> Наиме, Паскал је осудио казуитске ставове као пуко коришћење сложених размишљања да би се оправдао недостатак морала. Своје аргументе Паскал је вешто прикрио. Писма из провинције су тобоже били извештаји једног Парижанина своме пријатељу из провинције, о моралу и теолошким темама о тада актуелним интелектуалним и религиским круговима Париза. Серија од 18 писама објављена је између 1656. и 1657. године под псеудонимом Луј де Монталт. То дело је изазвало гнев [[Луј XIV|Луја -{XIV}-]]. Краљ је наредио да се књига спали 1660. године. Затим, 1661. године, јансенска школа у Порт Ројалу бива осуђена и затворена.
Својим последњим објављеним писмом из 1657. године, Паскал је прозвао и самог папу, [[Папа Александар VII|Александра -{VII}-]], који је такође осудио писма. Али то није спречило све образоване Французе да прочитају ова писма. Чак је и папа, упркос противљењу јавности, био убеђен у Паскалове аргументе. Осудио је „лабави“ морал у цркви и наредио исправке казуистичких текстова само пар година касније (1665–1666).
Ред 83:
После Паскалове смрти, у његовим приватним архивама, нађени су многи папири по којима су биле исписане његове мисли поређане насумично, али које су се ипак могле читати са разумевањем.
Прва верзија овако одвојених бележака појавила се у штампи у облику књиге [[1670]]. године, под називом ''Размишљања господина Паскала о религији и другим темама''.<ref name="ѕаки" /> Убрзо после тога, ова књига је постала класик. Паскалови пријатељи из Порт Ројала су неке делове његових бележака сматрали спорним, па их стога нису ни објавили. Ни сами издавачи нису желели да се настављају даље полемике око Паскалових ставова, па је издавање остало практично недовршено све до 19. века када се ''Мисли'' коначно појављују у свом целовитом издању.
''Мисли'' се сматрају ремек-делом и заштитним знаком француске прозе. Паскал је у овом делу посматрао неколико филозофских парадокса: бесконачно и ништавило; веру и разум; душу и материју; живот и смрт; сврху и сујету. Није дошао ни до каквог конкретног закључка, осим сазнања да је опште присутно понижење, незнање и милост. Све ово заједно нашло је место у Паскаловој опклади.
| |||