Српскохрватски језик — разлика између измена

'''Српскохрватски језик''' (према [[ISO]] класификацији '''српско-хрватски макројезик''')<ref>[https://iso639-3.sil.org/code/hbs ISO 639-3: Serbo-Croatian is a macrolanguage]</ref> је вишезначни [[лингвистика|лингвистички]] термин, који се према различитим класификацијама [[јужнословенски језици|јужнословенских језика]] користио за означавање посебног [[дијасистем]]ског или ''макројезичког'' склопа, у који поред [[српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског]] језика спадају и данашњи [[бошњачки језик|бошњачки]] и [[црногорски језик|црногорски]] језик. Термин је скован у 19. веку, а усвојили су га лингвисти који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика на српско-хрватским просторима.{{sfn|Ивић|1991|p=}}

Током знатног дела 20. века, појам ''српскохрватски језик'' (односно ''хрватскосрпски језик'') употребљаван је као назив за [[званични језик]] у бившој [[Југославија|Југославији]] и њеним федералним јединицама: [[Србија|Србији]], [[Хрватска|Хрватској]], [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]] и [[Црна Гора|Црној Гори]]. Током тог раздобља, заједнишке језичке особине су у поменутим срединама промовисане не само из лингвистичких, већ и из политичких разлога, уз умањивање и занемаривања значајних језичких разлика, што је након губљења политичке подршке у време [[распад Југославије|распада Југославије]] довело до коренитог редефинисања језичких односа у свим државама-наследницама. У савременој лингвистици постоје различита гледишта о природи српско-хрватско-бошњачко-црногорског [[дијасистем]]а, који неки лингвисти сматрају ''плурицентричним'' језиком са четири стандардизована [[варијетет (лингвистика)|варијетета]], док га други класификују као ''макројезик'', који је састоји од четири сродна, али посебна језика.