Андроник II Палеолог — разлика између измена

Краљ Милутин, пратећи пажљиво развој догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког чиниоца. Нимало сентименталан, он је с тога одмах ушао у везе с онима, који су могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то анжујски двор. Обнова Латинског Царствацарства беше поново стављена на дневни ред. Брат француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се, 1301. године, оженио унуком латинског цара Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њеног деде. Помаган од брата и извесних других елемената на западу, он се почео да спрема на рат и да тражи везе ради напада на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч је опет од 1305. год. у власти Филипа Тарентског, сина Карла II, који се спрема и на даља освајања. Већ у лето 1306. год. покушао је Милутин, преко скадарског епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо примљен. 6. августа те године одредио је Филип свог канцелара, који је имао примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао са Милутином. Краљ Карло је одобравао те везе и потврдио је уговор.

Сем са Филипом, Милутин је ушао у везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год., очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља Милутина и ради њега намерно са неколико неистина. Српски краљ представљен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског Царствацарства не изгуби своје тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до "Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина, исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта, који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске. Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу. С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у децембру 1313, потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.