Википедија

Византија — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 17:
| Престоница = [[Константинопољ]]
| Званични_језици = [[Византијски грчки језик|грчки]], [[Латински језик|латински]]
| Религија = [[хришћанство]] после [[велики раскол|1054. године]] године [[Православље|православно хришћанство]].
| Валута = [[Солид (златана новац)|солид]], [[Византијска економија|хиперпирон]]
| Законодавна_власт = [[Византијски сенат]]
Ред 84:
Све до свог краја [[1453]]. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала '''Ромејско царство''' (Романија), а Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима).
 
Када су [[Селџучко царство|Турци Селџуци]] крајем [[11. век|11.]]. и [[12. век]]а освојили главни део византијске Мале Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар, [[Стефан Душан]], био је цар и самодржац Срба и Романије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима, Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Романије [[1346]]. године. А и сами [[Османско царство|османски султани]] на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.
 
== Историја ==
Ред 102:
== Култура ==
{{Посебан чланак|Византијска култура}}
Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је [[Јустинијанов зборник|''-{Corpus Iuris Civilis}-'']], који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама.<ref name="б">Greer & Lewis, '''', pp. 201–3</ref> Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука.<ref name="а">Cunningham & Reich, '''', pp. 168–9</ref> Након владавине цара [[Ираклије|Ираклија]] (610-641610—641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика.{{напомена|Што се тиче аутентичног карактера византијске културе, заправо, њега чине λόγοι έλληνικοί („грчка наука“, дословно преведено), касноантички пагански и хришћански хеленизам.<ref name="ђ"/>}} Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.<ref name="ђ">види Гуљелмо Кавало, Увод, у: ''Византинци'', Београд 2006. pp. 9–10</ref>
 
Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут [[Фотије I|патријарха Фотија]] из 9., [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII Порфирогенита]] из 10. и [[Михаило Псел|Михаила Псела]] из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. [[Хесиод]], [[Хомер]], [[Платон]], историчари [[Тукидид]] и [[Полибије]], оратори [[Исократ]] и [[Демостен]], писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасим другачији од језика којим се онда говорило.<ref name="в">Vasilyev, '''', pp. 487–8</ref>
Ред 142:
 
==== Сељаци ====
Као и све средњовековне земље, и Византија је била претежно рурална. Још је цар [[Лав VI Мудри|Лав IV]] (886-912886—912) у свом војничком приручнику ''Тактика'' истакао важност сељака ({{јез-грч|γεωργική}}, ''георгики'') који су хранили и давали војнике. Попут њега, и цар [[Роман I Лакапин]] (920-944920—944) у једном свом едикту из 934. сматрао је сељаке главнином пореских обвезника који су издржавали државу и њену војну машинерију. За сељака се обично користила реч георгос, што у преводу значи земљорадник, мада је постојало и других термина. Називани су још и ''икодеспоте'' ({{јез-грч|οήκοδεσπόται}}, тј. „домаћини“) и ''хорите'' ({{јез-грч|χωρείται}}, тј. „сељани“). У старијим документима становници села углавном се помињу као ''парици'' ({{јез-грч|πάροικοι}}), а ова реч развила је своје значење од „насељеника“ до зависног „сељака“.<ref name="сељаци1">Кавало, '''', 58</ref>
 
==== Војници ====
Ред 185:
* {{Cite book|ref=harv|last=Ђурић|first=Иван|autorlink=Иван Ђурић|year=1984|title=Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392-1448|location=Београд|publisher=Народна књига|url=https://books.google.com/books?id=gPocAAAAYAAJC}}
* -{''Византинци'' (приредио Гуљелмо Кавало), Београд 2006.}- (превод на {{sr}} — Сања Ђурковић, Ђорђе Трајковић, Богдана Николић и Јелена Костић)
* {{cite book|ref=harv|last=Успенски|first=Фјодор|title=Историја Византијског царства од 6. до 9. века|year=2000|publisher=Zepter Book World|location=Београд|isbn=978-86-7494-009-9|pages=}}
* {{cite book|ref=harv|last=Успенски|first=Фјодор|title=Историја Византијског царства, период Македонске династије 867-1057|year=2000|publisher=Zepter Book World|location=Београд|isbn=978-86-7494-010-5|pages=}}
* {{cite book|ref=harv|last=Успенски|first=Фјодор|title=Историја Византијског царства од 11. до 15. века|year=2000|publisher=Zepter Book World|location=Београд|isbn=978-86-7494-008-2|pages=}}
{{refend}}
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Византија”