Фоча — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 60:
У Мостарском санџаку, у Фочанској нахији пописан је православни народ 1865. године: има 798 кућа или фамилија са 3.945 мушких глава.<ref>"Гласник српског ученог друштва", Београд 1866. године</ref>
Град се временом развијао, профинио, па се променила слика о њему. Један путник лешпе описује Фочу, онакву каква је била 1883. године. Каже да је Фоча сад врло лепа и сва у зеленилу. Ту су реке Дрина и Ћеотина, а пуна је воћњака, и то шљивика. Ћеотина сече град на две половине, и на њој је дрвени мост. Срби православни у граду имају своју православну цркву (Св. Николе), и доста добро уређену школу. У граду са околином има око 10.000 становника и то су углавном православци, док римокатолика нема. У Фочи се још увек израђује добро оружје.<ref>"Школски лист", Сомбор 1883. године</ref> Фоча је описана 1883. године и у другом сомборском листу, од стране Фочанца, гимназијалца Риста Јеремића, жележи да упозна читаоце ђаке о српским крајевима. Фоча је пише он место на северу Херцеговине, положено на месту где се Ћеотина улива у Дрину. Тада има тачно 2.968 становника, од којих је само 600 православних Срба. Насеље је подељено на два дела: у Вароши на стрмим бреговима живе Срби православци, а у Фочи - у равници поред река су Срби мухамеданци. Трговина је искључиво у рукама православаца, а занотом се баве сви. Развијени су занати: терзије и кујунџије (Срби), затим јеменџије (праве црвене ципеле), кондурџије (ципелари), и чувени ножари. У Фочи је 18 махала (предграђа) муслимански и три српске. Муслимани имају 18 мошеја, од којих девет покривених оловом, у свакој махали по једна. Православни имају једну цркву коју је подигао народ 1857. године, и у којој служи шест свештеника. "Мухамеданци" имају шест школа тзв. мејтефа, у којој деца уче само о својој вери, из буквара и "ћитапа". Православни Срби имају једну лепу школу са 50 ученика оба пола, које учи "хвале вриједни" учитељ Симо Трудић, родом из Србије. У Фочи постоје пошта и телеграф, народ чита једини дозвољени - "Сарајевски лист", а до црногорске границе је пет сати хода.<ref>"Голуб", Сомбор 1883. године</ref>
Изглед места Фоче детаљно је приказала "Босанска вила" 1888. године, и то из пера фочанског учитеља Сулејмана Солоњанина. Ћехотина дели град на две половине: Горње и Доње поље. Десно од Ћехотине је Доње поље, у којем су делови, опет друго Доње поље, Алаџа и Љубовић. Лево од Ћехотине је Горње поље које чине опет Горње поље и Ортакол. На југу од Горњег поља је по подножју брда Околишта - српска варош. Испод те вароши је још једна турска махала звана Чеходар, са неколико кућа и џамијом. Северозападно од града је висока планина Кмур. Град има своју трговачку чаршију дводелну, где су дрвени дућани и пазариште, место где се суботом одржава пијаца. Највеће зграде у Фочи су три касарне (западна, јужна, источна), три џамије (Царева, Пашина, Алаџа) и православна црква. На крају горње чаршије је [[Сахат-кула Мехмед-паше Кукавице у Фочи|стара Сахат-кула]], коју је подигао пре 200 година Мехмед-паша Кукавица. Најстарија зграда у месту била је тада кула Вејзалајбегова, за коју кажу "да је иза фета остала"!? и налази се у Ортаколу, код Шехове џамије. Српска народна школа отворена је 1886. године, а одавно постоји. Мектеби за муслиманску децу су отворени само зими. Постоје и две стручне занатске школе тзв. заводи. Један завод обучава младе за рад са дрветом, чији је управитељ Арсо Шундурика. Други завод учи младе да раде са гвожђем и костима, а њиме руководи Мустафа Летић. У Фочи је 1888. године било 17 џамија, од којих је најлепша Алаџа, украшена шарама унутра. Испред је шадрван а около муслиманско гробље, ограђено ниским каменим зидом.<ref>"Босанска вила", Сарајево 1888. године</ref>
Године 1898. описана је ко зна по који пут Фоча. Она лежи на десној обали Дрине, где се улива река Ћеотина у њу. Има 3.705 становника и 512 војника. Чело вароши зове се Застава, и одатле почиње стара варош све поред Дрине до ушћа Ћеотине. Идући од Заставе ниже ка Гацку, је оборени мост на Дрини. То су учинили Турци када су се повлачили, пред окупацију од стране Аустроугарске. Град је познат по кожама, овчијим и козијим које се ту израђују, и до 80.000 комада годишње. Ножарство као занат ту почиње да слаби. Уз Дрину ка Устиколини успева леп дуван.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Епархијски избори у захумско херцеговачкој епархији у Фочи 1905. године. Изабрани посланици свештенички, Јосиф Кочовић, а световни: Василије Кујунџић и Тодор Хаџи Вуковић.
| |||