Крајња нужда — разлика између измена

Другу групу услова за постојање крајње нужде су они приликом отклањања опасности. Свака делатност учиниоца чији је циљ заштита правног добра коме прети опасност преставља отклањање опасности. Такве делатности нису кривично дело, осим ако је дошло до прекорачења граница крајње нужде. Животне ситуације код кривичног дела извршеног у крајњој нужди су бројне и неисцрпне, а схватања о овом услову веома су различита. Мишљење Др Милоша Бабића је да кривично право не одобрава излаз из било какве ситуације крајње нужде, само онда када је немогуће отклонити опасност на други начин (нпр. бекством или позивањем у помоћ). Суд наиме треба да стекне управо такво уверење, што представља фактичко питање. Ако се ипак утврди да се проузрокована опасност могла отклонити на неки други начин, а учинилац је погрешно сматрао да он не постоји, ради се о путативној или уображеној крајњој нужди.

 

За разлику од [[нужна одбрана|нужне одбране]] као института где се очигледно ради о заштити права насупрот њиховом противзаконитом угрожавању, код института крајње нужде ради се о конкуренцији између два или више права, где су сва законом заштићена. Око услова нужде теоретичари кривичног права су углавном јединствени, али не и око суштине немогућности. Јер, могућност и немогућност ипак су [[синоним]]и, пошто захтев код института крајње нужде, да се опасност није могла отклонити на други начин уједно значи да је то било једино могуће решење. Процена да ли се опасност могла отклонити на неки други начин се врши према карактеру опасности, времену и околностима под којим је наступила или наговештена. Значајан елемент је и питање сразмере, односно шта је веће, а шта мање зло. Ово решење упоређивања два зла је ретко у законодавствима других држава. Др Милош Бабић је дао своје виђење овог поређења, позивајући се на бројне изворе и ставове теоретичара. Према његовом виђењу, сигуран критеријум не постоји, односно да су многа добра и интереси у неким [[колизија|колизионим]] ситуацијама вредносно немерљиви. Теоретска схватања у вези сразмере правних добара веома су различита. Присталице једне концепције као полазну основу за одређивање сразмере у вредности добара сматрају кључни став законодавца, односно правног поретка у целини. Значи, правно добро је вредније онолико колико је вредност прописане казне због његове повреде. Присталице друге концепције траже увођење јасних критеријума (општих упутстава) у рангирање, док присталице треће и најновије сматрају да то рангирање треба да буде према позитивном законодавству, а не према висини казне. Наиме, врста и висина казне у кривичном законодавству, како истичу представници ове концепције, мерила су ограничене вредности, јер се одређују по мноштву других елемената. На пример, уколико је у спору возило које аутопревознику обезбеђује сва средства за издржавање његове породице, а оштећено је неко друго добро које је веће вредности, свакако се мора узети у обзир и егзистенција те породице. Ова животна ситуација дискредитује почетне вредности за утврђивање мањег и већег зла, те као прави критеријум за процену поставља конкретну ситуацију. Сматра се да је повреда добара као што су: живот, телесни интегритет, слобода и част начелно већа од повреде материјалних добара, односно имовине. Међутим, проблематично је постојање крајње нужде када су у питању два добра једнаке вредности, посебно два живота - учиниоца и другог лица. Према схватањима објективне теорије друштво је у оваквом случају незаинтересовано чије ће заправо добро бити повређено, односно спашено, јер нема разлога да даје предност једном од њих. Ипак, кривични закон усваја решење да постоји крајња нужда и у случају ако је приликом отклањања опасности нанесено зло једнако оном злу које је претило водећи рачуна при томе о психичком стању лица у коме се оно налазило, нарочито уколико му је било угрожено значајније добро, рецимо живот. Ово је уведено у кривично право Србије и Црне Горе новелом Кривичног законика из [[1959]]. године.

 

Потребно је да постоји одређени [[психологија|психички]] однос („[[виност]]“) учиниоца према самом делу и [[последица]]ма које су наступиле. То значи да је учинилац предузео мере ради заштите правног добра које је угрожено. У теорији кривичног права овај услов није споран. Међутим, не постоји јединствено мишљење око питања да ли је учинилац само свестан стања опасности или је потребно и то да је та опасност утицала на њега да спаси угрожено добро. По једној концепцији довољно је да је постојала само свест о стању нужде, а по другој, да је постојала и воља или макар намера за спашавање угроженог правног добра. Уколико је учинилац нанео повреду нечијег правног добра из других мотива, а не у циљу или у вези са отклањањем опасности, онда није у питању крајња нужда, већ кажњиво дело.

 

Одредба 4. овог института представља изузетак од крајње нужде и према њој учинилац ће бити кривично одговоран ако је био дужан да се излаже опасности. Ова лица не могу ни да одбију извршење дужности позивајући се на институт крајње нужде. Постоје [[организација|организације]] и [[орган]]и, попут [[Војска Србије|Војске Србије]] и [[полиција|полиције]], због чије природе делатности, лица која им припадају немају право на институт крајње нужде. То су лица која су дужна да у обављању послова и задатака поступају по посебним правилима уз повећану опрезност, јер су управо прихватајући те послове истовремено и прихватили [[ризик]] да се нађу у опасној ситуацији. Код њих долази до колизије између њиховог природног и неприкосновеног права на живот и дужности непосредног излагања опасности. У теорији је прихваћено схватање према коме обавеза излагања опасности не постоји увек, односно у свакој ситуацији. То значи да могућност позивања на крајњу нужду и ових лица није сасвим искључена. Ватрогасци, на пример, нису дужни да се по сваку цену изложе [[пожар]]у како би га угасили, посебно када су за то изгледи слаби или неизвесни.