Димитрије Станчуловић

Dimitrije Stančulović, filmski i TV reditelj (Beograd, 4. jul 1929 - Beograd, 20. decembar 2015)

Reditelj Dimitrije Stančulović istakao se najviše u televizijskog režiji gde je uradio preko šest stotina televizijskih programa, uglavnom uživo‚ i to sportskih takmičenja, muzičkih koncerata i raznih međunarodnih događaja. Bio je student kod Josipa Kulundžića, a praksu je sticao kao asistent Radošu Novakoviću, Joci Živanoviću, Veljku Bulajiću. Prvi film koji je samostalno uradio bio je Minut ćutanja 1963, po scenariju Mirka Kovača, a u produkciji "Dunav filma". Dve godine kasnije odlazi u Englesku kao stipendista Britanskog saveta za filmsku i televizijsku režiju gde radi i uči najbolju školu u BBC-u i ITV-u. Posle toga isključivo ga interesuje televizija i to samo uživo. Prvo samostalno iskustvo kao televizijski reditelj stiče 1965. na međunarodnom satelitskom prenosu "Susret svetskih gradova na relaciji Vašington-Meksiko Siti-Pariz-London-Beograd" gde su i studenti Beograda postavljali pitanja predsedniku Ajzenhaueru. Ređaju se zatim prenosi velikih međunarodnih utakmica, muzičkih koncerata, političkih susreta, medijskih tehnoloških događaja, sedamdesetih odlazi u Ameriku i radi tamo, a karijeru završava kao član mnogobrojnih međunarodnih žirija i stručni konsultant na Olimpijskim igrama. Za svoj rad dobio je veliki broj domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. Dimitrije Stančulović začetnik one čuvene "beogradske škole" direktnih prenosa pa ga ovde najviše pamte po živim prenosima zabavnih emisija Maksimetar, Od glave do pete i kviza Povuci potegni. Iz kritike: "Stančulović, kao pravi učenik engleske škole sportskih prenosa, zna da je televizijski doživljaj jedne utakmice siromašniji od same te utakmice, ukoliko se posredstvom režije prenosa, igrači ne pretvore u učesnike jednog autentičnog dramskog zbivanja, ukoliko ih ne upoznamo, katkada, čak i kao tragične junake. Jer, gledalac na tribinama uvek, bez obzira na mobilnost televizijske ekipe, ima bolji pregled igre i on u njoj aktivno učestvuje, ali zato, isticanjem u prvi plan ljudskog faktora te igre, televizijski gledalac doživljava jednu drugu vrstu identifikacije koja je iako slabija po trenutnom intenzitetu, zato dublja i trajnija po efektima koje izaziva. Ili jednostavnije: na stadionima se posmatra sportska igra, a televizijski prenos od nje stvara sportsku dramu." (Bogdan Tirnanić, "Nin", 05.11.1972).