Јован Хаџић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 33:
У [[Пешта|Пешти]] уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и [[античка Грчка|старогрчки језик]], а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница умногоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом '''Милош Светић'''. Године 1822. наставља своје школовање у Бечу где се упознаје са аустријским правом. Студије завршава 1824. године. Током свог боравка у Бечу имао је прилике да упозна многе велике личности тог времена које ће имати непосредног утицаја на његов даљи рад тј. формирање његовог правног начина размишљања. Звање доктора свих права стиче 1826. године<ref>"Нова искра", Београд 1899. године</ref>, настањује се у Новом Саду где је 1834. године постављен за варошког сенатора. Оженио се 1829. године у Новом Саду са Маријом Десанчић. У Србију стиже 1837. године, где је као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]]{{чињеница|date=2.2019. }}.У Новом Саду га 1847. године бирају за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Двапут је позиван 1848. године за министарског саветника у Министарству правде у Пешти. Након револуције, морао се примити организације судства у Српском Војводству. После подношења оставке 1850. године, постаје председник Обласног суда у Новом Саду до 1854. године, када је пензионисан.<ref>Српски сион", Карловци 1899. године</ref>
Био је 19 година бесплатни управитељ и до смрти патрон Велике српске гимназије у Новом Саду. Помогао је тада даровитом гимназијалцу
[[Светозар Милетић|Светозару Милетићу]] да добије од епископа Јосифа Рајачића стипендију од 100 ф.<ref>"Србадија", Беч 1876. године</ref> Био је значајна личност и у културном животу: оснивач је и 1826. године први председник Матице српске, уредник ''Летописа'' и у почетку сарадник [[Вук Стефановић Караџић|Вука Караџића]]. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схватања књижевног језика. Хаџић се сматра за највећег противника Караџићевог, који је међутим 1866. године дозволио да се у Великој српској гимназији у Новом Саду, у којој је био управитељ, предаје по Вуковом и Даничићевом правопису, а старословенски по Миклошићу.<ref>"Стражилово", Нови Сад 6. новембар 1886. године</ref>
Линија 48 ⟶ 49:
== Даничићев ''Рат за српски језик и правопис'' ==
[[Датотека:Јован Хаџић.JPG|мини|десно|Гроб Јована Хаџића на Успенском гробљу у Новом Саду]]
Јован Хаџић је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика.{{чињеница|date=2. 2019. }}Највише се истакао после смрти митрополита Стратимировића 1836. године. Године 1837. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук проценио да је наступио погодан тренутак за јавни обрачун са Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор.{{чињеница|date=2. 2019. }} Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни. Сукоб између Вука Караџића и Јована Хаџића се коначно завршио интервенцијом [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] (1825-1882), који је у свом делу ''Рат за српски језик и правопис'' дао аргументе против писања старом азбуком и правописом, али исто тако је истакао и Хаџићеву нестручност у филологији рекавши да он није кадар да говори о том питању. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Иако су он и његови следбеници поражени, одбојност према Вуковој реформи је и даље постојала, па су тако Вукови противници у писању и даље користили старо писмо и правопис, али младо покољење српских интелектуалаца било је на Вуковој страни.
Данас о раду Јована Хаџића проналазимо далеко више негативних него позитивних критика. Узрок томе је можда неуспех у сукобу са Вуком Краџићем. Међутим, оправдање за такав Хаџићев став можемо пронаћи у утицају који је на њега имало школовање у [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршкој монархији]], али то га не оправдава на филолошком плану. Његово књижевно стваралаштво је, свакако, врло значајно у српској књижевности XIX века, али његове конзервативне идеје које су нарушавале тадашње покушаје напредовања у језику су биле те које су донекле онемогућиле његов успех у филологији.
| |||