Павел Јозеф Шафарик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м допуна референци, мање исправке |
мНема описа измене |
||
Ред 19:
'''Павел Јозеф Шафарик''',<ref name="ПС">{{cite web|url=http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Pavel%20Jozef%20Safarik%20-%20Poreklo%20Slovena.pdf|title=О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком|last=Шафарик|first=Павел Јозеф|publisher=Архив Војводине, Нови Сад; Словенски институт, Нови Сад|date=|accessdate=19. 2. 2019 |deadurl=no|archiveurl=https://web.archive.org/web/20181008214408/http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Pavel%20Jozef%20Safarik%20-%20Poreklo%20Slovena.pdf|archivedate=8. 10. 2018.|df=dmy-all}}</ref> такође по новијем '''Павол Јозеф Шафарик'''<ref name="ВС"> Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.''</ref>, у Србији познат као '''Павле Јосиф Шафарик'''<ref name="ЕН">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.''</ref>; ({{јез-свк|Pavel Jozef Šafárik}}; [[Кобељарово]], [[13. мај]] [[1795]]. — [[Праг]], [[26. јун]] [[1861]].) је био словачки и чешки [[писац]], [[историја|историчар]], етнограф, филолог и лингвиста [[Словачка|словачког]] порекла. Оснивач је [[Славистика|славистике]] као научне дисциплине (поред [[Јозеф Добровски|Ј. Добровског]] и [[Јернеј Копитар |Ј. Копитара]]) и један од првих слависта.<ref>{{cite web|url=http://www.svevlad.org.rs/srbistika/tir_safarik.html|title=Шафарикова класификација словенских језика|last=Тир|first=Михал|publisher=Свевлад|date=|accessdate=19. 2. 2019.|deadurl=no|archiveurl=https://web.archive.org/web/20190217084945/http://www.svevlad.org.rs/srbistika/tir_safarik.html|archivedate=7. 3. 2012.|df=dmy-all}}</ref>
Најпознатији је по свом делу
Ред 25:
[[Датотека:Pavel Jozef Šafárik portrait.jpg|мини|Портрет Шафарика (дело сликара [[Карол Милослав Лехотски|Карла Милослава Лехотског]])]]
П. Ј. Шафарик је у најбољим својим годинама живео и радио у [[Нови Сад|Новом Саду]], у који долази [[1819]]. године, након стицања доктората. Тада је изабран за директора и првог професора [[Гимназија Јован Јовановић Змај (Нови Сад)|Српске велике православне гимназије]] у Новом Саду, основане неколико година пре тога (1810. године).<ref name="ШК "> СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин''</ref> Током новосадског периода је за шире истраживачке подухвате на проучавању језика и књижевности Јужних Словена стекао многе присталице, па и [[Милош Обреновић|кнеза Милоша]] у Србији, [[Петар II Петровић Његош|Његоша]] у Црној Гори и [[Људевит Гај|Људевита Гаја]] у Хрватској. У исто време, био је председник првог читалачко-претплатничког и ученог друштва Словака у Војводини ({{јез-лат|
У Новом Саду се [[1822]]. године оженио Јулијом Амбрози де Седен ({{јез-свк|Júlia Ambrózyová}}), која је била пореклом из нижег словачког племства.<ref>"Глас народа", Нови Сад 1874. године</ref> Имали су једанаесторо деце, од којих је само четворо доживело одрасло доба. Њихов најстарији син [[Војтех Шафарик]] написао је биографију свог оца: -{''
Био је један од водећих људи [[Словачки народни препород|Словачког народног препорода]] (друго раздобље препорода), који су се у првом реду борили против [[Мађаризација|мађаризације]] и већином имали [[Панславизам|панславистичка]] убеђења. Панслависти су у то време сматрали да су поједини словенски народи само племена јединственог словенског народа а њихови језици само дијалекти јединственог словенског језика. Касније ће ова убеђења бити ублажена и прерасти у идеју словенске узајамности, чији ће Шафарик бити један од идеолога. Идеја словенске узајамности признаваће посебност сваког словенског народа и језика, а у први план ће истицати потребу да сви Словени, као припадници блиских народа сарађују и узајамно се помажу, пре свега у области културе.<ref name="МЕП" /> У складу са оваквим својим убеђењима, Шафарик је покушао да оснује и нову грану археологије - словенску археологију.
Ред 33:
Године [[1826]]. постаје дописни члан Ученог друштва из [[Краков]]а ({{јез-пољ|Towarzystwo Naukowe Krakowskie}}), а годину дана касније и члан [[Варшава|Варшавског]] друштва пријатеља науке ({{јез-пољ|Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk}}).
Своје радове је писао на чешком и немачком. У његово време још није извршена коначна стандардизација словачког књижевног језика а међу словачким интелектуалцима није ни постојао јединствен став о потреби стандардизовања словачког. Ситуација је у том погледу била доста поларизована. На једној страни су били чехословакисти на челу са [[Јан Колар|Јаном Коларом]], који су сматрали да су Словаци део јединственог чехословачког народа, и да као такви треба да за свој књижевни језик прихвате раније стандардизован чешки.<ref>{{cite web|url=https://www.postoj.sk/37083/preco-cechoslovakizmus-i-slovensky-autonomizmus-mali-svoju-logiku|title=Prečo čechoslovakizmus i slovenský autonomizmus mali svoju logiku|last=Krivošík|first= Lukáš|publisher=Konzervatívny denník Postoj, Bratislava|website=www.postoj.sk|language=sk|date=|accessdate=19. 2. 2019.|deadurl=no|archiveurl=https://web.archive.org/web/20190212011039/https://www.postoj.sk/37083/preco-cechoslovakizmus-i-slovensky-autonomizmus-mali-svoju-logiku |archivedate=12. 2. 2012.|df=dmy-all}}</ref> На другој страни су биле присталице стандардизације засебног словачког књижевног језика на челу са [[Људовит Штур|Људовитом Штуром]] а пре њега [[Антон Бернолак|Антоном Бернолаком]]. Шафарик је покушавао да заузме помирљив став између ове две супротстављене струје, и био је присталица употребе словакизираног чешког језика, као књижевног језика Словака. У збирци текстова
Шафарик је имао исте погледе на српски језик као и [[Вук Стефановић Караџић]]. Иако није писао на српском и није био [[Срби]]н, у великој мери је утицао на филологију српског језика у [[19. век]]у. И Шафарик и Вук су имали исте погледе на корпус српског језика и књижевности. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.<ref name="ВС" /> За Србе је од посебног значаја дело Шафарика:
=== Словачка [[1795]]–[[1815]]. године ===
Ред 70:
Нови директор је оставио на [[Срби|Србе]] врло повољан утисак. У гимназији, у којој су осим њега сви професори били Срби, је на функцији директора провео пуних пет година.<ref name="ШК " /> Као директор имао је јако амбициозне планове. Његова концепција се састојала у стварању гимназије према класичним [[Грчка|грчким]] узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измене у програму, и увео и проширио предмете у вези са цртањем и сликањем. Иницирао је и прикупљање књига за будућу библиотеку гимназије. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је и језике: латински и немачки а касније, по ступању на снагу [[Мађаризација|мађаризаторских закона]], и мађарски језик као наставни предмет.
Током прве две године боравка у Новом Саду становао је код богатог грађанина Сервицког. Године [[1821]]. Шафарик је замољен од стране Тоше Стратимировића (1778—1832), синовца митрополита карловачког [[Стефан Стратимировић|Стефана Стратимировића]], велепоседника из породице Стратимировић из [[Кулпин]]а, покровитеља словачке културе, да преузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић била је традиција да се за образовање и васпитање синова, ангажују приватни учитељи из редова образованих људи, углавном [[Словачка евангеличка црква аугзбуршке вероисповести у Србији|Словака евангелика]]. У знак захвалности, добио је на располагање део куће у [[Нови Сад|Новом Саду]], где је становао а за храну се бринула послуга, коју су плаћали његови станодавци. Шафарик је Милошу држао часове у граду, али је посећивао и имање Стратимировића у [[Кулпин]]у, и ту радио на својим научним делима.<ref name="ВС" />
Дана [[17. јун]]а [[1822]]. године се оженио 19-годишњом Јулијом Амбрози. Рођена је у Великој Кикинди [[19. новембар|19. новембра]] [[1803]]. године а њени родитељи су били пореклом из [[Словачка|Словачке]]. Како наводе његови биографи, Шафарикова супруга је била јако интелигентна и темпераментна особа, а говорила је и четири словенска језика: [[Словачки језик|словачки]], [[Српски језик|српски]], [[Чешки језик|чешки]] и [[Руски језик|руски]], те је своме супругу много помагала у раду.
Ред 76:
Шафарикова каријера је озбиљно угрожена [[1824]]. године, када су аустријске власти забраниле [[Српска православна црква|Српској православној цркви]] запошљавање евангеличких ителектуалаца из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак, с тим да више није могао бити директор. Ипак, тада почињу да му се догађају разне потешкоће а финансијски проблеми се гомилају.
Током новосадског периода је брачни пар Шафарик добио петоро деце. Пошто више није био директор, Шафарикова примања су се смањила и то управо у време када му је новац био преко потребан, јер су му се интензивно рађала деца. Покушавао је да нађе професорско место у Словачкој, али из различитих разлога није прихватио неке прилично добре понуде. У то време ради на сакупљању материјала и издавању словачких народних песама. У овом периоду настаје и његово најпознатије дело
У Новом Саду Шафарик је сакупио много разноврсног материјала, који је касније, током боравка у [[Праг]]у, користио за свој рад. Податке је прикупљао користећи приватне библиотеке богатијих грађана Новог Сада, фрушкогорских манастира и Митрополијску библиотеку у Сремским Карловцима. Доста материјала добио је од Лукијана Мушицког и других личности из културног и јавног живота, са којима се сусретао или водио преписку.<ref name="ПС"/>
Ред 82:
Дана [[22. децембар|22. децембра]] [[1832]]. године даје оставку на место професора, а [[6. април]]а [[1833]]. године напушта [[Нови Сад]]. После неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко [[Будимпешта|Будимпеште]] и [[Пожун]]а у [[Праг]]. Његову словенску културну мисију наставиће у Србији синовац лекар др [[Јанко Шафарик]], професор и ректор [[Београдски Лицеј|Београдског Лицеја]], велики културни и научни радник.
Млади, рано преминули "први српски драмски писац" [[Стеван Н. Стефановић]] (1806-1828) из Новог Сада је написао
=== Чешка [[1833]]–[[1861]]. ===
[[Датотека:Šafařík, Klementinum.jpg|мини|десно|Спомен плоча у [[Праг]]у]]
Шафарик са породицом стиже у [[Праг]] [[4. мај]]а [[1833]]. године. Он тада покушава да пре свега обезбеди своју породицу, али и да стекне могућности за свој научни рад. Овде ће, између осталог бити управник (од 1841. године) а касније (од 1848.) директор Универзитетске библиотеке а уређиваће и часописе
Револуционарне [[1848]]. године углавном је прикупљао материјале за књиге из области историје старих Словена. Те године постао је директор Универзитетске библиотеке у Прагу и професор словенске филологије на прашком Универзитету, али је 1849. поднео оставку на ово друго и остао је само шеф Универзитетске библиотеке. Разлог за оставку било је његово учешће током [[револуције 1848-1849.]] на [[Први свесловенски конгрес|Свесловенском конгресу]] у Прагу у јуну 1848. године.<ref>{{cite web|url=http://slavjan.org.rs/?p=823|title=ИДЕЈА СВЕСЛОВЕНСТВА – Павел Јозеф Шафарик|date=|accessdate=19. 2. 2019.|deadurl=no |archiveurl=https://web.archive.org/web/20190212014526/http://slavjan.org.rs/?p=823|archivedate=12. 2. 2019.|df=dmy-all}}</ref> Један је од главних организатора овог конгреса, а присутни посланици су га ценили као "словенског апостола". Овиме је постао сумњив за аустријске власти. Током апсолутистичког периода након пораза револуције, живео је повучено и проучавао посебно стару чешку књижевност и старословенске текстове и културу.
Ред 95:
Почетком октобра [[1860]]. године даје отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар [[Франц Јозеф|Франц Јозеф I]] прихвата његов отказ својеручно му написавши писмо са одговором, при чему му даје пензију у износу пуне плате. У то време Шафарик се креће само уз помоћ штапа и здравље га нагло напушта.
Умро је [[26. јун]]а [[1861]]. године. Сахрањен је у Прагу, на евангеличком гробљу Карлин. Године [[1900]]. његови посмртни остаци су пренети на највеће прашко гробље - Олшанско гробље. На његовом надгробном споменику уклесан је епитаф, у коме је цитиран први стих из [[Похвала кнезу Лазару|Похвале кнезу Лазару]] у изворној
== Дела ==
Ред 108:
* -{''Počátkové českého básnictví, obzvláště prozodie''}-, ([[Пожун]], 1818) – "Почеци чешког песништва, нарочито [[Прозодија|прозодије]]", заједно са Франтишеком Палацким, где се бави претежно техничким детаљима песничког стваралаштва
* -{''Novi Graeci non uniti ritus gymnasii neoplate auspicia feliciter capta. Adnexa est oratio Pauli Josephi Schaffarik''}-, (Нови Сад, 1819)
* -{''Písně světské lidu slovenského v Uhřích. Sebrané a vydané od P. J. Šafárika, Jána Blahoslava a jiných. 1 – 2''}-, ([[Пешта]], 1823 – 1827) – "Световне песме народа словачког у Угарској.
* -{''Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten''}-, (Пешта, 1826) – "Историја словенских језика и књижевности свих дијалеката", књига енциклопедијског карактера, први покушај систематског и целовитог приказа словенских језика. Овде излаже историју језика и књижевности свих Словена, које схвата као један народ а поједине језике као дијалекте.<ref name="ШК"/><ref>{{cite web|url=https://www.ulib.sk/files/bibliografie/slovacikarne-tlace/l.pdf|title=Univerzitná knižnica v Bratislave, bibliografia|date=|accessdate=19. 2. 2019.|deadurl=no |archiveurl=https://web.archive.org/web/20190217142357/https://www.ulib.sk/files/bibliografie/slovacikarne-tlace/l.pdf|archivedate=17. 2. 2019.|df=dmy-all}}</ref>
* -{''Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki''}-, ([[Будим]], 1828) – "О пореклу Словена према Лоренцу Суровјецком", дело замишљено као реакција на текст Суровјецког, које је прерасло у књигу о прапостојбини Словена.<ref name="ПС" />
| |||