Краљевина Угарска (1301—1526) — разлика између измена

{{Other uses|Краљевина Угарска}}

{{Инфокутија бивша држава

| Континент = [[Европа]]

| Регија = [[средња Европа]]

| Становништво =

| Престоница = [[Острогон]], [[Будим]]

| Религија = [[католицизам|католичка]], [[православље|православна]]

| Валута =

| Владар1 = [[Стефан I Угарски|Стефан I]]

| Владар2 =

| Премијер =

| Ера = [[средњи век]]

| Догађај1 =

| Претходник1 = [[Кнежевина Угарска]]

| Следбеник1 = [[Краљевина Угарска (1526–1867)|Краљевина Угарска]] ([[Хабзбуршка монархија]])

| Претходник2 =

| Следбеник2 =

| Портал = Историја

'''Краљевина Угарска''' ({{јез-лат|Regnum Hungariae}}) је у раздобљу од [[1000]]. до [[1526]]. године била једна од најзначајнијих [[средњи век|средњовековних]] држава у [[средња Европа|Средњој Европи]]. Настала је прерастањем првобитне [[Мађари|мађарске]] кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до [[Битка на Мохачу|Мохачке битке]] (1526). Обухватала је [[Панонска низија|Панонску низију]] а повремено се ширила и на суседне области.{{sfn|Рокаи|2002|p=}}

 

 

=== Порекло и прапостојбина ===

{{main|Порекло Мађара}}

{{main|Прапостојбина Мађара}}

 

 

Мађари су се углавном бавили сточарством. Узгајали су овце, а посебно коње. Свом врховном богу жртвовали су коња. Стара вера Мађара била је анимистичка (вера у добре и зле духове) и многобожачка. Врховно божанство био им је [[Хадур]] (бог рата). Свештеници су се називали [[талтоши]].

 

=== Досељавање ===

{{main|Досељавање Мађара на Балканско полуострво}}

 

=== Пљачкашки походи ===

{{main|Угарска инвазија на Европу}}

 

== Стефан Велики ==

=== Покрштавање Угарске ===

{{main|Покрштавање Мађара}}

 

 

Основна управна јединица католичке цркве у Мађарској била је бискупија (Стефан их је основао 10), која је била подељена на жупе. Надбискупија је имала средиште у Острогону где се и данас налази поглавар мађарске католичке цркве. После Острогонске надбискупије, највећи углед имала је Калочко-бачка надбискупија у чијој надлежности је била и Сремска бискупија (седиште најпре у Баноштору, а касније у Сремској Митровици)<ref>Рокаи 2002, 15</ref>.

 

=== Владавина ===

Основу територијалне организације Мађарске чиниле су жупаније које ће опстати до 1946. године. У средњем веку их је, по неким проценама, било 72. Жупани су имали војну, судску и административну власт. Краљ је по жупанијама имао своје резиденције које су надзирали палатини. Краљ Стефан донео је први писани законик у Мађара, тзв. Институције, чији је први задатак била заштита католичке вере. Под утицајем хришћанства, ропство у Мађарској постепено нестаје. Изнад робова били су сељаци (кметови – углавном ослобођени робови и малобројни слободни сељаци). Постојале су и класе ратника и краљевих службеника. Велики утицај у Мађарској имали су странци, главни ослонац краља.

 

 

Сва Стефанова деца умрла су пре оца. Синовац Василије, који је био одређен за наследника, умешао се у неуспешни атентат на стрица, па је убијен (уточили су му вруће олово у уши), а његови синови су протерани. За наследника је Стефан одредио сина своје сестре, [[Петар I Орсеоло|Петра]]. Стефан је умро 1038. године. Већ 1083. године је канонизован и од тада, па до данас, у Мађарској се 20. августа прославља Свети Стефан. У средњем веку су се тог датума одржавали државни сабори. И источна црква прогласила је 2000. године Стефана за свеца<ref>Рокаи 2002, 15-20</ref>.

 

== Стефанови наследници ==

 

=== Коломан ===

{{main|Коломан}}

{{main|Први крсташки рат}}

 

Почетком 12. века власт угарског краља проширена је на Хрватску. Смрћу [[Дмитар Звонимир|Звонимира]], последњег [[Трпимировићи|Трпимировића]] (998) који није имао наследника, отворио је питање попуњавања престола. Звонимирова жена била је [[Јелена Лепа]], ћерка [[Бела I|Беле I]] и сестра Гезе I и Ладислава I. На томе су се темељиле претензије Ладислава на Хрватску. Он покреће напад на Хрватску 1091. године, али се морао повући због продора [[Кумани|Кумана]]. Освајање Хрватске окончао је Коломан победом у [[Битка на Гвозду|бици на планини Гвозд]] (Петрова гора). Тамо је погинуо последњи хрватски средњовековни владар [[Petar Svačić|Петар Свачић]]. Продирући до јадранске обале, Коломан се у Биограду крунисао за хрватског краља. Према хрватској традицији, том чину претходило је склапање уговора између Коломана и представника хрватског родовског племства. Уговор, закључен 1102. године, познат је као [[Pacta conventa (Хрватска)|Pacta conventa]]{{Напомена|Документ није сачуван у оригиналу, већ у препису из 14. века због чега га мађарска историографија одбацује као неверодостојан. Неки споразум је ипак морао постојати, јер су Хрвати задржали нека обележја државности попут институције бана.}}. Након заузећа Хрватске, Коломан је заузео и Далмацију (до 1108). На чело ових територија постављен је бан. Освајање Далмације изазвало је дугогодишњи рат са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] из кога Мађари излазе као поражени и губе њен део.

 

 

== Византијско-угарски ратови у 12. веку ==

{{main|Византијско-угарски ратови}}

=== Рат 1127-1129. и учешће Срба ===

{{main|Византијско-српски ратови}}

 

Након смрти [[Вукан Вукановић|Вукана]] (1106) Рашка запада у грађански рат којим је био угрожен и [[Завида|отац]] [[Стефан Немања|Стефана Немање]] па се из Рашке склонио у [[Дукља|Дукљу]]. Под непознатим околностима на престо долази [[Урош I Вукановић|Урош I]], синовац Вукана. Византија је искористила немире у Србији да освоји Рас. Срби се нису могли помирити са губитком Раса због чега су и ушли у рат 1127. године на страни Угарске. Стефан је лађама пренео камење разрушеног Београда и од њега саградио Земун. Угарска војска потом је продрла до Ниша, Сердике и Филипопоља. Срби су се придружили Угарима и напали Рас. Рас је том приликом спаљен. Византија је повела контраофанзиву и за две године сузбила Угаре преко Дунава. Устанак Срба осуђен је на неуспех. Срби су поражени, њихова област опљачкана, а мноштво Срба је пресељено у области Никомедије (у граду Севхорија). Након завршетка рата, све је остало по старом. Земље насељене Србима биле су у то време подељене у неколико вазалних кнежевина. Босна и Захумље налазили су се под утицајем Угарске. [[Рашка]], Дукља и [[Травунија]] биле су потчињене Византији. Урошев син, [[Деса Вукановић|Деса]], загосподарио је 1130. године Захумљем, а убрзо и Травунијом и Дукљом. Урошева ћерка [[Јелена Вукановић|Јелена]] удала се за [[Бела II Слепи|Белу II]] сина угарског краља Стефана. Од византијских хроничара, улогу Срба у рату описали су [[Јован Кинам]] и [[Никита Хонијат]].

 

 

 

Половином 12. века створена је широка антивизантијска коалиција коју су чиниле Норманска краљевина, Угарска и Србија. Коалицију је подржавала и Француска, а на страни Византије био је немачки цар и Млетачка република. Рат на Балкану отпочео је 1147. године норманским нападима и освајањем Крфа, Коринта и Тебе. Манојло је одустао од напада на Норманску краљевину и своје снаге је усмерио на најслабију чланицу савеза – Србију. Рашком је тада управљао [[Урош II Вукановић|Урош II]], син Уроша I и брат Јелене и Белоша. Урош је напао суседне византијске територије. Савезничка помоћ није стигла на време те је Урош побегао у брда. Манојло разара Рас и пустоши територије до Раса. Остављајући у Расу одред на челу са Константином Анђелом, Манојло наставља кроз Србију освајајући област Никаву. Након тродневне опсаде, на јуриш је заузео тврђаву Галич. Урош је за то време безуспешно нападао одељења византијске војске. Пред Манојлом се повукао. Његов двор је спаљен.

 

 

Следећег лета Манојло је напао Угарску. Заузео је Земун након дуге опсаде. Угарски краљ је у то време ратовао са Русима (против Византије) те се Манојлу супротставио Белош, Урошев брат. Исте године склопљен је мир по коме је потврђено стање на граници. Угарима је остао Срем, а Византији Београд и Браничево. Урош је 1153. године поново покушао да збаци византијску власт, али се пред Манојлом предао.

=== Мешање Византије у борбе око угарског престола ===

{{main|Манојло I Комнин}}

 

Манојло је, сазванши за пораз свог претендента, упао у Далмацију, али га је Стефан [[Битка код Бача|поразио]] у близини Бача, након чега је закључен мир (1164). Манојло је обећао да се неће мешати у борбе око угарског престола и верио је своју ћерку [[Марија Комнин (порфирогенита)|Марију]] за угарског принца Белу. Стефан IV се затворио у земунску тврђаву коју његов братанац опседа. Након заузећа тврђаве, Стефан III је убио свог стрица и бацио његово тело са зидина. Цео Срем поново је припао угарском краљу (1165).

=== Економски просперитет Угарске ===

{{main|Бела III}}

 

Белина владавина сматра се периодом економског просперитета Угарске. Богатство угарског краља било је једнако богатству француског, веће него богатство енглеског краља, а мање само од богатства византијског и немачког цара. Уз то, угарски краљ се, након смрти своје жене Агнесе, оженио [[Маргарета Француска, краљица Енглеске и Угарске|Маргаретом]], сестром француског краља [[Филип II Август|Филипа II Августа]]{{Напомена|Маргарета је била бивша жена енглеског краља [[Хенри Млади Краљ|Хенрија Младог Краља]], сина и савладара [[Хенри II Плантагенет|Хенрија II Плантагенета]]. Оптужена за прељубу, она је истерана из Енглеске. Могуће да је из овог брака Маргарета изашла као неплодна, те Бели није родила деце.}}.

 

 

== Угарска у 13. веку ==

=== Мешање Угарске у грађански рат у Србији и Четврти крсташки рат ===

{{main|Емерих Угарски}}

 

Граница између Србије и Угарске вероватно се усталила по повлачењу Стефана Немање са власти и смрти краља Беле. Поред градова на путу ка Цариграду, Мађари су били заинтересовани и за српске територије које су се са Угарском граничиле на западу, у пределу између Цетине и Неретве, где је била граница између Хума, Крајине и Хрватске. Ту већ 1198. године избијају отворена непријатељства између Стефана Немањића и херцега Андрије.

 

 

 

=== Владавина Андрије II ===

{{main|Андрија II Арпадовић}}

 

У спољној политици, Андрија се 1205. године прогласио краљем Галиције и Волиније, мешајући се у борбе око руског престола. Године 1217. он покреће [[Пети крсташки рат]] испуњавајући свој крсташки завет. Андријина војна у Светој земљи била је само претходница каснијих борби. На свом путу ка [[Света земља|Светој земљи]], Андрија склапа династичке бракове везивајући се за [[Латинско царство]], Бугарску, [[Јерменско краљевство Киликија|Јерменско краљевство Киликију]] и [[Никејско царство]]{{Напомена|Сам Андрија оженио се [[Јоланда од Куртноа|ћерком]] латинског [[Петар II Куртене|цара]], своју [[Ана Марија Угарска|ћерку]] удао је за бугарског [[Јован Асен II|цара]], свог сина [[Андрија од Галича|Андрију]] верио је ћерком малојерменског краља, а свог најстаријег сина оженио ћерком никејског цара.}}. Одсуство Андрије искористио је Стефан Немањић да се 1217. године [[Папа Хонорије III|прогласи]] за краља. Сукоб је по повратку Андрије ескалирао и довео до рата који је окончан споразумом посредовањем Стефановог брата [[Сава Немањић|Саве]]{{Напомена|Од 1202. године угарски краљ у својој титулатури носи и „Србију“. Како се Андрија из крсташког рата вратио крајем 1218. године, српско-угарски рат треба сместити у 1220. годину. Савини биографи пишу о његовом посланству угарском краљу. Сава је носио велике дарове, међу којима и златом опремљене коње. Дарови су добро дошли угарском краљу који се налазио у оскудици са новцем. Биографи помињу и чудо Светог Саве у угарском логору. Услед летње жеге, није се могло пронаћи леда за хлађење његовог вина. Зато је Сава измолио од Бога град који је био толико јак да је побио коње мађарских витезова. Видевши то, Андрија се „преобратио“ и пристао на склапање мира. Прави разлози престанка рата нису познати.}}<ref>ИСН 1 1999, 304 </ref>.

=== Владавина Беле IV ===

{{main|Бела IV}}

 

Најезда Монгола готово је уништила средњовековну Угарску. Крајем 12. и почетком 13. века Монголе је ујединио [[Џингис-кан|Темуџин]] који је 1207. године понео титулу врховног кана (Џингис-кана). Након уједињења, Монголи покрећу своје [[Монголска инвазија Европе|походе]], најпре ка истоку (према Кини), а затим ка западу. Двадесетих година 13. века они нападају јужноруске степе које су насељавали Кумани и Алани. Прешавши реку Дон, Монголи наносе пораз Куманима и Русима на реци Калки. Смрћу Џингис-кана (1227), напредовање Монгола накратко је заустављено. Он је своје царство поделио на четри дела, од којих је источни улус (који је обухватао и Европу) припао кану [[Бату-кан|Бату]], његовом унуку. Врховни кан постао је Џингис-канов трећи син [[Угедај]].

 

 

Одлучујућа битка између монголске и угарске војске вођена је [[Битка на реци Шајо|на пољу Мухи код реке Шајо]] априла 1241. године. Монголи су поразили угарску војску. Међу погинулима су обојица угарских надбискупа, као и Белин брат [[Коломан (херцег)|Коломан]]. Белу су спасли витезови [[темплари]] који су, бранећи краља, сви изгинули. Док се Бела склањао пред потером Монгола, неколико монголских војски продире на мађарску територију. Они заузимају читаву Угарску, сем неких утврђених градова и тврђава. Крило монголске војске, под Каданом, гонило је Белу преко Аустрије, Загреба до Приморја, Сплита и Трогира. Угарског краља спасла је смрт великог кана Угедаја, јер је Бату желео учествовати у избору новог врховног кана. Кадан се, по наређењу Батуа, повукао пред неосвојеним Трогиром и преко Далмације, Зете, Рашке и Бугарске, вратио у јужноруске степе. Монголи су оставили Угарску у рушевинама.

Бела је одлучно приступио обнови земље. Он је утврдио стратешки значајна места, а приступио је и формирању нових административних области – бановина. Оне су формиране на граничним деловима Угарске са циљем да штите земљу од напада споља. Тако су формиране Мачванска, Кучевско-браничевска, [[Усора (област)|бановина Соли]] и Сребреничка бановина{{Напомена|Управу над бановинама краљ је додељивао својим сродницима. Тако је управу над Мачванском бановином поверио свом зету Ростиславу Михаиловићу, мужу своје ћерке Ане и черниговском кнезу који је у Русији изгубио у борби за власт.}}.

 

 

Добре односе Бела је успоставио са [[Српско краљевство|српским]] краљем [[Урош I Немањић|Урошем]] (између 1254. и 1256. године). Срби су се 1260. године борили на страни угарског краља у рату против чешког краља [[Отокар II Пшемисл|Отокара II Пшемисла]]. Односи су накратко поремећени 1268. године када је Урош неуспешно покушао освојити Мачванску бановину. У рату је српски краљ заробљен и присиљен да престо завешта свом старијем сину Драгутину (који је тада ожењен Белином унуком [[Каталина Арпадовић|Каталином]]){{Напомена|О српско-угарском рату који је вођен 1268. године сазнајемо на основу пет угарских повеља, док домаћи извори о њему ћуте. Урош је запосео део бановине, након чега је немоћни [[Бела Ростиславић|Бела]] (син [[Ростислав Михаиловић|Ростислава Михаиловића]]) тражио помоћ свога деде. Овај му је послао помоћ предвођену пожунским жупаном Стефаном. Дошло је до одсудне битке у којој је српски краљ био поражен и заробљен. Угледни заробљеници, међу којима вероватно и сам Урош, морали су се откупити. Већина историчара сматра да је брак између Драгутина и Каталине закључен по завршетку овог рата. Драгутин се као зет Стефана V по први пут помиње у мировном уговору Стефана и Отакара II Пшемисла из 1272. године. Урош је такође обећао да ће поделити земљу са својим сином Драгутином, слично онако како је Угарска била подељена између Беле и његовог сина Стефана V, Катилининог оца. У Србију се том приликом уводи титула „[[Млади краљ титула у средњовековној Србији|младог краља]]“ за одређивање престолонаследника.}}. Поред Каталине, [[Стефан V Угарски|Стефан]] (Белин син) је имао још три ћерке: [[Јелисавета Немањић|Јелисавету]] (касније супругу краља Милутина), [[Ана Угарска (византијска царица)|Ану]] (супругу византијског цара [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]]) и [[Марија Угарска (напуљска краљица)|Марију]], удату за напуљског краља [[Карло II Анжујски|Карла II Анжујског]], која је на тај начин постала родоначелница владарске куће угарских Анжујаца.

 

=== Последњи Арпадовци ===

 

 

 

== Анжујци на угарском престолу ==

Смрћу краља Андрије, питање наследника престола постаје хитно. Око престола су се борили потомци ћерки Стефана V (Марије и Катарине), напуљски Анжујци и српски Немањићи (обе династије са подједнаким правима на угарски престо). Син Марије и Карла Анжујског, [[Карло Мартел Анжујски|Карло Мартел]], узео је титулу краља после смрти Ладислава IV, а у тежњи да се домогне угарског престола имао је подршку напуљског двора и Хабзбурга (преко своје жене [[Клеменција Хабзбуршка|Клеменције]]; Хабзбурзи су одустали од претензија на угарску круну). Карло II Анжујски је обезбедио и подршку краља Драгутина признавши његовом сину Владиславу титулу херцега Славоније коју је овај добио од Андрије. Мартел је умро 1295. године, а наследио га је седмогодишњи син [[Карло Роберт]].

 

Млади Карло Роберт је, као Напуљац, уживао подршку [[Папа Бонифације IX|папе]] чији је био и вазал. Анжујци су, [[мир у Калтабелоти|миром у Калтабелоти]], изгубили власт над Сицилијом (за коју су [[Арагонски крсташки рат|ратовали]] још од 1282. године), те им је проширење власти над Мађарском сада било потребно како би надокнадили тај губитак. Карло је уживао и подршку хрватских [[Шубићи|Шубића]], као и острогонског надбискупа Гргура Бичкеија. Гргур га је у Острогону крунисао за краља, обезбедивши му подршку већине угарских бискупа. Међутим, већина великаша није хтела признати Карла за краља. Предстојала му је десетогодишња борба за учвршћење власти.

 

=== Учвршћење краљевске власти ===

{{main|Карло Роберт}}

 

На спољнополитичком плану Карло се око Мачве сукобио са српским краљем Милутином који је ове области заузео од Драгутиновог наследника Владислава. Драгутинов син затражио је помоћ свог некадашњег супарника, што је Карлу Роберту послужило као повод да продре на спорну територију (укључујући и Голубац и Београд) и заузме је (почетком 1317. године). Ратовање је са прекидима трајало до 1320. године, а наставиће се и током владавине Милутиновог унука. Бабониће је Карло поразио 1322. године, освајајући Славонију (до потпуног освајања Славоније дошло је 1326/7. године након последње побуне ове породице), а исте године и Шубиће (одводећи [[Младен II Шубић|Младена]] као заробљеника){{Напомена|Младена Шубића је на власт поставио управо Карло Роберт 1312. године. У међувремену, користећи се краљевом заузетошћу на другој страни, Младен је самостално овладао Хрватском. У борби против Младена, Карло се користио помоћу покорених Бабонића, [[Стјепан I Котроманић|Стјепана I Котроманића]] и Млетачке републике.}}. Влашки владар, оснивач влашког војводства, [[Басараб I|Базараб]], који је у почетку прихватао Карлову власт, отказао му је послушност 1326. године, уздајући се у помоћ [[Друго бугарско царство|бугарског]] цара [[Михаило Шишман|Михаила]]. Карло је лично кренуо са војском на њега 1330. године, али је претрпео свој највећи пораз од Брђана, након чега је напад на Влашку пропао. При крају своје владавине, Карло Роберт је у два маха ратовао против Србије, односно младог краља [[Душан Силни|Душана]], користећи се његовом заузетошћу против Византије. Карло је на лето 1335. године продро све до Жиче, али су Срби, закључивши мир са [[Андроник III Палеолог|Андроником]], кренули против Карла протеравши га преко Саве и пустошећи Срем. Седам година касније, 1342. године, Карло Роберт поново ратује са Србима<ref>ИСН 1 1999, 511-2 </ref>.

=== Угарска као велесила ===

{{main|Лајош I Анжујски}}

 

Ладиславови ратови могу се сврстати у три групе: напуљске, млетачке и балканске. Напуљске, који нису имали много везе са Угарском, изазвало је убиство Лајошевог млађег брата [[Андрија од Калабрије|Андрије]], који са својом супругом [[Јована I Напуљска|Јованом]] ([[Александар Дима Отац|Александар Дима]] јој је посветио роман) није био у добрим односима (1345). Лајош је захтевао од [[Папа Климент VI|папе Клемента VI]], сизерена [[Напуљска Краљевина|Напуљске краљевине]], да власт са Јоване пренесе на њега, што је овај одуговлачио. Лајош је 1347. године закључио десетогодишње примирје са Венецијом и са својом војском упао у Напуљ, прелазећи претходно преко северне Италије. [[Карло III Напуљски|Карла Драчког]], кога је сматрао виновником Андријиног убиства, је наредио да убију, док је Јована побегла у Марсеј. На Сицилији се Лајош прогласио краљем, а фебруара 1348. године је тријумфално ушао у Напуљ. Због избијања [[Црна смрт|куге]] он се већ на пролеће повлачи из Италије, остављајући тамо вођу немачких најамника, [[Улрих Волфурт|Улриха Волфурта]]. Јована је накратко успела повратити власт у Напуљу, али је све то осујетио нов долазак Лајоша (1350). Свестан да власт у Напуљу не може задржати, уз посредовање папе, угарски краљ се измирио са Јованом 1352. године, одричући се напуљских територија, а за узврат добијајући ослобођење плаћања црквеног десетка папи у Угарској. Једина покрајина Напуљске краљевине која је остала под његовим утицајем је [[Драчко војводство]] (средњоалбанско приморје), под [[Карло Топија|Карлом Топијом]]. Епилог борби око Напуља догодио се 1381. године. У сукобу [[Папа Урбан VI|папе Урбана VI]] и авињонског [[антипапа|противпапе]] [[Климент VII|Климента VII]], Јована је подржала овог другог, због чега је папа Урбан лишио Јовану напуске круне нудећи је Лајошу. Лајош понуду није прихватио, али је на престо довео свог штићеника и васпитаника, младог Карла Драчког. Јована је ухваћена и затворена. У затвору је задављена.

На Балкану, Лајош се мешао у унутрашња питања Босне, оженивши се 1353. године ћерком [[Стјепан II Котроманић|Стјепана II Котроманића]], [[Јелисавета Котроманић|Јелисаветом]]. Стјепанов наследник, бан [[Твртко I|Твртко]], сукобио се са Угарском око Хума (Херцеговине) коју је угарски краљ тражио на име мираза. Лајош 1363. године продире у Босну и зауставља се код града Сокола, а исте године Угари нападају [[Усора (област)|Усору]]. Иако су ови угарски напади завршени неуспешно, односи су се поправили 1366. године када је Твртко био приморан да тражи помоћ угарског краља у вези побуне свог [[Stefan Vuk III Kotromanić|млађег брата]]. Односи су добри до Лајошеве смрти.

 

 

Односи са Влашком погоршали су се 1368. године када је влашки војвода [[Владислав I Влашки|Влајко]] отказао послушност угарском краљу подстакнут од стране бугарског бана [[Иван Шишман|Ивана Шишмана]]. Лајошева војска поражена је у нападу на Влашку, након чега се усталио мир који ће трајати током остатка Лајошеве владавине. Молдавија се у почетку Лајошеве владавине налазила у вазалном односу према Златној хорди. Секељски жупан истерао је Татаре, након чега је Лајош управу над Молдавијом поверио локалном војводи [[Драгош Молдавски|Драгошу]]. Њега је збацио војвода [[Богдан I Молдавски|Богдан]] против кога се Лајош борио следећих десет година, обнављајући у Молдавији угарску власт тек пред крај своје владавине. Користећи се грађанским ратом у северозападној Бугарској, Лајош је 1365. године заузео Видин и одвео његовог цара [[Страцимир Крански|Страцимира]] у ропство. Због немогућности да тамо задржи угарску власт, Лајош га је 1369. године вратио на престо као свог вазала.

 

 

Лајош је неколико пута долазио у везу са крсташком идејом са циљем заустављања угарског продора у Европу. Када је у Загребу 1354. године узео крст, он није напао муслимане, већ Душана. Папа 1355. године није прихватио понуду српског цара да стане на чело хришћанске војске због противљења угарског краља. У вези са турским насртајима, угарског краља посетио је 1366. године византијски цар [[Јован V Палеолог]], тражећи помоћ, што је Лајош условио унијом источне и западне цркве. Како идеја није заживела, до сарадње није дошло<ref>Рокаи 2002, 62-70</ref>.

 

=== Нови грађански рат ===

 

 

Турци су се 1396. године осветили за прошлогодишњи пораз у тзв. [[Никопољски крсташки рат|Никопољском крсташком рату]]. Након победе пред Никопољом, Турци упадају у Банат, пустоше Београд и Сремску Митровицу. Жигмунд се једва спасао погибије, бежећи преко Београда у своје краљевство. Дабишин наследник [[Остоја Котроманић|Остоја]] наставио је са непријатељском Твртковом политиком према Угарима. Жигмунд је 1398. године водио безуспешни рат против Угара<ref>Рокаи 2002, 70-4</ref>.

=== Владавина ===

{{main|Османско-угарски сукоби}}

Политиком смањивања утицаја племства, Жигмунд је створио широку опозицију својој власти. Жигмунд је укинуо клаузулу Златне буле о отпору, и на значајне функције почео доводити странце. Жигмунд је ухаошен 1401. године, а савет барона, који је привремено преузео власт, позвао је Ладислава да преузме круну. Грађански рат је тако обновљен. Жигмунд се брзо ослободио заробљеништва и, уз помоћ Горјанског, побегао из земље. Ладислав се вратио у Угарску, али није имао храбрости да иде у њену унутрашњост, што користе Жигмундове присталице да обнове власт у неким деловима Угарске. Ладислав се вратио у Напуљ, остављајући у Задру [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоја Вукчића]] као свог намесника. У Босни услед догађаја у Угарској долази до смене на престолу. Остоја, који је пружио подршку Жигмунду, збачен је од стране Хрвоја, а на његово место дошао је [[Твртко II]]. Он је нападнут од стране угарске војске, одведен код Жигмунда, где је приморан на вазалство. [[Битка код Ангоре]] 1402. године ослободила је на неко време Угарску од турске опасности. У Османском царству избија дугогодишњи [[Грађански рат у Османском царству|грађански рат]] између Бајазитових синова. Врховну власт Угарске прихватио је 1404. године и [[Стефан Лазаревић]], добијајући заузврат Београд, Мачву и поседе у Угарској. Твртко се 1408. године побунио против угарског краља који упада у Босну, [[Битка код Добора (1408)|заробљава га]] и поставља на његово место Остоју. Жигмундову власт тада је прихватио и Хрвоје Вукчић Хрватинић, стварни господар Босне и Далмације. Две године касније, Жигмунд се и сам крунисао за босанског краља.

 

== Доба Хуњадија ==

{{main|Јанко Хуњади}}

 

 

Власт у Угарској након Владиславове погибије преузима државни савет и седморица капетана. Сабор је одлучио да не бира новог краља, већ да потврди избор Ладислава, под условом да га његов рођак, [[Фридрих III, цар Светог римског царства|Фридрих Хабзбуршки]], врати заједно са угарском круном. Овај је то одбио. Године 1446. Јанко Хуњади преузима власт у Угарској са титулом гувернера. Његов [[Косовски крсташки рат|крсташки рат]] из 1448. године завршен је великим поразом на Косову. У Угарску је 1452. године враћен Ладислав кога је Фридрих под притиском грађана Беча морао ослободити. Као гувернер, Хуњади је по мишљењу својих противника, сада био непотребан. Турци у међувремену освајају делове Српске деспотовине и поново опседају Београд. Хуњади је успео да издржи опсаду, али је умро непосредно након победе од куге. До краја 1456. године, умро је и Ђурађ Бранковић. Турцима више нико није стајао на путу ка потпуном освајању Србије. У Угарској након Хуњадијеве смрти избија отворен грађански рат између његових синова ([[Ладислав Хуњади|Ладислава]] и Матије) и краља. Вођа Хуњадијеве странке био је [[Михаило Силађи]], [[Опсада Београда (1456)|бранилац Београда]]. Ладислав је приморан да напусти земљу, водећи са собом Матију Хуњадија као заробљеника. Умро је у Прагу 1457. године<ref>Рокаи 2002, 86-92</ref>.

== Владавина Марије Корвина ==

{{main|Матија Корвин}}

 

У Босни су обновљени сукоби Угарске и Турске. Турци 1463. године [[Пад Босне|освојили]] последње остатке [[Босанска краљевина|Босанске краљевине]]. [[Стефан Томашевић]], последњи краљ Србије и Босне, страдао је у борби са Турцима. Матијина војска је као реакција на пад Босне продрла на њену теритрију, ослобађајући [[Jajačka banovina|Јајце]] и [[Сребреничка бановина|Сребреник]]. Тамо су формиране две угарске бановине. У службу Матије Корвина ступио је унук Ђурђа Бранковића, Вук Григоријевић ([[Змај Огњени Вук]]).

Борбе против Турака настављају се у Србији (где Мехмед 1470. године гради тврђаву Шабац на Сави) и Влашкој (где су Мађари пружали подршку Стефану Великом). [[Опсада Шапца (1476)|Опсада Шапца]] 1476. године последња је битка против Турака коју је Матија лично предводио. Касније ће руковођење преузети његове војсковође. Смрт Мехмеда Освајача (1481) довела је до наставка борби. Међутим, [[Бајазит II]] је успео да одржи турску власт на Балкану. Борбе са Угарима трајаће до 1483. године када је закључено примирје које се више пута продужавало.

 

 

{{main|Јагелонци}}

 

Примирје са Турском истекло је 1491. године. Пљачкашки напад Турака покушао је 1493. године зауставити хрватски бан [[Емерих Деренчењи]] који је [[битка на Крбавском пољу|поражен на Крбавском пољу]]. На бојишту је изгинуло много хрватских племића. Са Турцима је 1495. године склопљено примирје које је због сталних чарки обнављано 1498. и 1503. године. Заузетост Османског царства у [[Исмаил I|рату са Персијом]] спасла је на одређено време Угарску.

 

 

=== Мохачка битка ===

{{main|Мохачка битка}}

[[Сулејман Величанствени|Сулејман]], једини преживели Селимов син, у младости је био намесник Манисе. Свога оца је замењивао у престоници док је овај био на далеким походима. Побуњеници на [[Порта|Порти]] сматрали су да се Сулејман неће успети одржати на престолу, али су се преварили. Сулејман је учврстио тековине свога [[Селим I|оца]] и постигао је унутрашњи мир Царства. Сулејман је предузимао више похода ка Европи, Блиском Истоку и Медитерану. Главни правац продора Сулејманове војске био је ка Средњој Европи коју је нападао девет пута, док је ка Блиском Истоку продирао три, а на Медитерану два пута. Први поход Сулејмана у Средњој Европи уперен је против Угарске. Као повод је искористио недолично Лајошево понашање према турском посланику у Будиму. Сулејман је из Истанбула кренуо маја 1521. године и стигао пред Београд. Овај значајан град на Дунаву неуспешно је опседао Мехмед II Освајач. Чувени Сулејманов прадеда није успео да освоји Београд, али је Сулејману то [[Пад Београда (1521)|пошло]] за руком. Град је пао 29. августа. Поред Београда, Турци освајају још неколико утврђења на Дунаву. Султан се након освајања Београда вратио у Истанбул. Непријатељства са Угарском обновљена су 1525. године због низа пограничних чарки. Априла 1526. године Сулејман је кренуо ка Угарској и сукобио се са непријатељем у мочварној равници код Мохача. Битка је трајала два сата. Краљ Лајош је погинуо у бици, а пут за Будим био је отворен. Сулејман га заузима 11. септембра и за Лајошевог наследника поставља [[Јован I Запоља|Јована Запољу]], војводу Трансилваније. Угарско племство, противници Запоље, изабрали су два месеца касније за краља Фердинанда Хабзбуршког, брата [[Карло V, цар Светог римског царства|Карла V]]<ref>Мантран 2002, 235-8</ref>.

 

{{colbegin|2}}

* [[Арпадовићи]]

* [[Битка на Гвозду]]

* [[Бановина Славонија]]

* [[Бановина Босна]]

== Литература ==

{{refbegin|2}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Richards|first=Ronald O.|title=The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian|year=2003|location=Los Angeles|publisher=University of California|url=https://books.google.com/books?id=eDFiAAAAMAAJ}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Срби у одбрани угарских граница|title=Историја српског народа|url=https://books.google.com/books?id=0ugJAQAAIAAJ|volume=књ. 2|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1982|pages=465-478}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp Jr.|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century|year=1991|origyear=1983|location=Ann Arbor, Michigan|publisher=University of Michigan Press|url=https://books.google.com/books?id=Y0NBxG9Id58C}}