Балкански савез — разлика између измена

Главни помагач [[Михаило Обреновић|Михаилове]] националистичке спољне политике био је [[Илија Гарашанин]]. Он је 1862. године основао „Српски одбор“ за националну пропаганду. Организовање балканских хришћана један је од корака који је требало обавити пре рата. Влада је одржавала везе са бугарским револуционарем Раковским. У унутрашњости земље формиран је добровољачки корпус од 3000 бораца јужнословенских земаља. Од 1862. године ради се на пропаганди и у Македонији где српска влада помаже цркве и школе. Година 1866. најважнија је у Михаиловој активности на стварању Балканског савеза. Он преговара са албанским првацима. Значајно је склапање савеза са Црном Гором чиме су изглађени лоши односи који трају од почетка Михаилове владавине. [[Никола ПетровићI ЊегошПетровић|Никола Петровић]] је био спреман да се одрекне престола ако кнез Михаило поведе рат за ослобођење и уједињење српства. Обе кнежевине су се 1866. године обавезале на припремање рата против Турака. Исте године долази до зближавања српске владе са хрватским политичарем [[Јосип Јурај Штросмајер|Штросмајером]]. Хрватски политичари прихватили су могућност да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Српска влада преко православних калуђера води националну пропаганду у Босни и Херцеговини где настоји да на своју страну придобије неке бегове. Следеће, 1867. године, долази до споразума између бугарских емиграната и српске владе који предвиђа стварање заједничке српско-бугарске државе у форми конфедерације. Исте године закључен је споразум са Грчком којим су се обе чланице обавезале да уђу у рат против Турске уколико једна од уговорних држава буде нападнута. Преговори се воде и са Румунима о конфедерацији (1866).

Балкански савез почео се распадати након Михаилове смрти. Из њега је прва иступила Црна Гора, знајући да тако мала држава неће моћи наметнути своју превласт у уједињеној српској држави. Књаз Никола говорио је да Михаиловом смрћу престаје важност уговора из 1866. године. Односи између две државе постају лоши од 1868. године. Црногорски врхови изјавили су да неће допустити да Херцеговина без борбе припадне Србији. Исте године долази до прекида дипломатских односа између Грчке и Турске. Намесништво се у овом сукобу држало по страни, па је Грчка стекла утисак да Балкански савез неће користити њеној спољној политици. У претходној деценији поремећени су односи између Срба и Бугара због великобугарске националне политике и македонског питања. Постојао је и црквени спор; намесничка влада протествовала против бугарског захтева да се њеној независној држави припоје епархије изван бугарске националне територије. Порта је прихватила бугарске захтеве 1870. године, али српска православна црква није прихватила овај Портин акт. И након Михаилове погибије, односи са Хрватском се развијају, нарочито са Хрватском народном странком, односно бискупом Штросмајером. Намесништво је затекло лоше односе са Хрватском. Разлог је био тај што је Михаило 1867. године прекршио споразум кога је Гарашанин склопио са Штросмајером тако што је српски кнез августа исте године отпустио Гарашанина и потписао са [[Ђула Андраши Старији|Андрашијем]] [[споразум на Иванки]]. Намесништво је најпре хтело да се споразуме са Аустроугарском, што није ишло лако због отпора Руса. Односи са Хрватском добри су током читаве владавине Намесништва, али се Штросмајер повлачи из политике 1873. године када добри односи престају<ref>ИСН 5, pp. 332–368</ref>.

{{reflist|2}}