Боетије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке; козметичке измене |
м ciscenje dupliranih poziva |
||
Ред 26:
[[Датотека:Inter latinos aristotelis interpretes et aetate primi, et doctrina praecipui dialectica.tif|thumb|''Dialectica'', 1547]]
{{цитат3|Ако је срећа највеће добро бића, које живи по разуму, и ако оно, што се на било који начин може одузети, није највеће добро, јер се пред њим истиче оно, што се не може уграбити, очито је да несталност удеса не може потпомагати стицање среће. Притом онај, којег вуче та непостојана срећа, или зна да је она непроменљива, или не зна. Ако не зна, како ли може бити сретан удес заснован на заслепљености незнања? Ако пак зна, нужно је да се боји, да не би изгубио оно, за што не сумња да се може изгубити, па му зато непрекидан страх не допушта, да буде сретан. Или пак, ако то изгуби, држи да не мора за то марити? И по томе је оно добро, чији се губитак може равнодушно подносити, доиста врло незнатно.|[[Утеха филозофије]] (
На први поглед, Боетијево омање дело, од неких стотинак страна, са наизменичним кратким пасажима прозе и стихова, личи на пуку колекцију списа других аутора. Али све је одиста Боетијева творевина, антологија његових сопствених болних класичних сећања. Nam in omni adversitate fortunae infelicissimum genus est ifortunii, fuisse felicem. (Јер у сваком неповољном обрту судбине, најгора несрећа састоји се у томе што смо некада били срећни.) У ово мало страна његово огромно познавање античких филозофа постало је рафинирано, украшено и поједностављено. Кроз драматичан дијалог богиња Филозофија, Боетијева саговорница, води нас од самосажаљења кроз „блажи лек“ (разумевање хирова Судбине) до „јачег лека“ (умањивање значаја земаљских добара која зависе од Судбине). Човеков грех представља пука заборавност, замагљено сећање на душу. Јер, како је то Платон објаснио, пре рођења свака душа'је чиста, посвећена Богу. Филозофија обнавља то сећање. Али како у свету у коме Бог представља Добро а историјом управља божанско Провиђење, може да постоји зло? Свакодневни заокрети судбине не ремете божански план, „непокретну тачку у стално променљивом свету“. Што се више приближимо тој средишњој тачки, одступајући од ротирајуће непостојаности света, утолико ћемо бити слободнији. Љубав нас држи на окупу и помаже свакоме од нас да поврати сећање на своју првобитну душу.
| |||