Џон Дјуи — разлика између измена

| име = Џон Дјуи

| слика = John Dewey cph.3a51565.jpg

| епоха =

| регија =

'''Џон Дјуи''' ({{јез-енгл|John Dewey}}; [[Берлингтон (Вермонт)|Берлингтон]], [[20. октобар]] [[1859]] — [[Њујорк]], [[1. јун]] [[1952]]) је био амерички [[Филозофија|филозоф]], [[Социјална критика|социјални критичар]] и [[Филозофија образовања|теоретичар образовања]].<ref>{{cite journal|last=Haggbloom |first=Steven J. |title=The 100 most eminent psychologists of the 20th century |journal=Review of General Psychology |volume=6 |issue=2 |year=2002 |doi=10.1037/1089-2680.6.2.139 |url=http://www.apa.org/monitor/julaug02/eminent.aspx |last2=Warnick |first2=Jason E. |last3=Jones |first3=Vinessa K. |last4=Yarbrough |first4=Gary L. |last5=Russell |first5=Tenea M. |last6=Borecky |first6=Chris M. |last7=McGahhey |first7=Reagan |last8=Powell |first8=John L., III |pages=139-152 }}</ref> У времену у којем је филозофија била у процесу професионализације, Дјуи се одржао као филозоф заинтересован за проблеме свакодневнице, са међународним утицајем у областима [[Политика|политике]] и [[Образовање|образовања]].<ref>Alan Ryan, ''John Dewey and the High Tide of American Liberalism'', (1995), p. 32</ref><ref>{{Cite book|last=Violas|first=Paul C.|author2=Tozer, Steven |last3=Senese|first3=Guy B.|title=School and Society: Historical and Contemporary Perspectives |publisher=McGraw-Hill Humanities/Social Sciences/Languages |location= |year=|isbn=978-0-07-298556-6 |oclc= |doi=|pages=121 }}</ref>

Био је и професор универзитета [[Мичиген]] и [[Минесота]]. Од [[1894]]. професор је у [[Чикаго|Чикагу]] где [[1896]]. оснива унивезитетску вежбаоницу, а од [[1904]]. године професор је на [[Колумбија]] универзитету у [[Њујорк]]у и у Високој учитељској школи. Као владин саветник за педагогију боравио је две године у [[Кина|Кини]] организујући просветни систем,<ref>[https://www.gutenberg.org/files/31043/31043-h/31043-h.htm Letters from China and Japan by Harriet Alice Chipman Dewey and John Dewey]</ref><ref>Jessica Ching-Sze Wang. ''John Dewey in China: To Teach and to Learn''. Albany: State University of New York Press, Suny Series in Chinese Philosophy and Culture,. {{page|year=2007|isbn=978-0-7914-7203-3|pages=3-5}}.</ref> а у истом својству боравио је у [[Турска|Турској]] и [[Мексико|Мексику]]. До краја живота деловао је у америчком културном и просветном животу као филозоф, педагог и политички ангажован реформатор. У филозофији је заступао [[прагматизам]] по којем је критеријум истине корист, а Дјуи је формирао своју верзију прагматизам-инструментализам, теорију која сматра како сваки појам, идеју итд. треба схватити као инструмент акције. Расправљајући о питањима образовања и преношења искуства старијих на млађе генерације, људска би врста врло брзо подлегла природној стихији. Међутим, захваљујући нагомиланом искуству, што се преноси у процесу образовања на младе генерације, она се одржава и мења своју околину.

Појединац изолован од друштва не би могао постојати, па захваљујући томе што се рађа и живи у друштву, током свога живота прима туђа искуства и њима се користи. Свакодневни живот и пракса учи како је потреба [[васпитање|васпитања]] и [[образовање|образовања]] безусловна. Васпитање развија и формира јединку, па и уводи људско биће у друштвени живот. Дакле, васпитање се може сматрати и као социјална категорија и функција.<ref>{{Cite book|last=Field|first=Richard|title=John Dewey in ''The Internet Encyclopedia of Philosophy'' |publisher=Northwest Missouri State University|url= http://www.iep.utm.edu/d/dewey.htm|accessdate=29. 088. 2008}}</ref> Али, за спровођење те функције потребне су одређене методе, тј. путеви помоћу којих се постижу најефикаснији жељени циљеви. Социјална средина спроводи стални утицај на појединца, а тај утицај није ни позитиван ни негативан. Код људског бића под утицајем социјалне средине јављају се одређена знања, вештине и навике које делују јединствено и мењају га. Из филозофских и социјално-политичких ставова Џона Дјуиа произилази да васпитање и није ништа друго него непрекидно проширивање и продубљивање дечјег искуства, а развитак детета је прилагођавање постојећем друштву. У васпитном процесу дете је у средишту, па се његове снаге морају испољити, интереси се морају остварити, а способности вежбати. Дете поседује четири инстинкта:

„Он филозофију види као оперативну науку која би требало да се бави практичним проблемима савременог друштва. Своју филозофију васпитања он је изгардио на темељу својих убеђења. Његови филозофски погледи се у васпитној теорији огледају у наглашавању принципа учења путем учестовања у практичном раду, инсистирању на стицању практичних знања и повезивању теорије и праксе, као и у снажном опирању догматском и ауторитарним метода учења. Борио се за лабораторијски и радионичарски рад, развија кративности и сарадњу између ученика“<ref name=":0">{{Cite book|title=Васпитање кроз историјске епохе|last=Петровић|first=Јелена|publisher=Учитељски факултет|year=2005|isbn=978-86-82695-17-2|publication-place=Врање|type=|pages=}}</ref>

Дјуји је [[Демократија|демократију]] пре свега видео као етички [[идеал]] и наглашавао да је њена суштина у учествовању, а не представљању. Инсистирао је на томе да ангажовање демократске јавности у решавању колективних проблема треба да буде слично активности отворене научне заједнице. То је самокритична заједница фокусирана на истраживање, која делује у складу са [[Прагматизам|прагматичним]] принципима. [[Демократија]] је за Дјуија више од облика владавине и политичке организације (организовања политичке моћи и бирања људи који ће обављати политичке функције) – она је такође и начин живота, облик друштвене организације у којој индивидуе учествују у заједничком процесу друштвеног истраживања<ref name=":1">{{Cite book|title=Образовање и (делиберативна) демократија|last=Јанковић|first=Ивана|publisher=|year=2015|id=|publication-place=|type=|pages=85-105}}</ref>

Дјуји је веровао да се [[демократија]] и [[образовање]] међусобно подржавају. Демократско уређење подстиче образовање с обзиром да учестовање у активности демократске јавности кроз друштвено истраживање доприноси повећању квалитета искуства учесника, пружајући им могућност да користе своју [[Интелигенција|интелигенцију.]] Последица је индивидуални развој. Комплетно образовање долази само када постоји одговорно учешће сваког појединца, у складу са његовим капацитетима, у обликовању циљева и политике друштвене групе којој припада. С друге стране, Дјуји сматра да је образовање нужно за постојање и очување демократског начина живота. Демократија као облик владавине и као облик друштвеног живота подразумева образовање које ће припремити децу за учествовање у политичком и друштвеном животу. Деца и млади морају бити упознати са интересима, сврхама, информацијама, вештинама и праксама старијих чланова друштва. И док се образовање може одвијати у многим различитим друштвеним контекстима једног друштва (као што су [[породица]], [[црква]] или комшилук). Сматрао је да развој демократских навика мора почети у најранијем добу образовног искуства детета.

Дјуји је био против постављања општих циљева и задатака [[Васпитање|васпитања]] и [[Образовање|образовања]], поготово оних који долазе споља. [[Друштво]] нема то право. Ово тим пре што не постоје опште, за све важећи, вечне и постојне циљеве. Циљ и задаци [[Васпитање|васпитања]] морају се изводити из потреба и интересовања сваког појединца. Циљ и задаци могу бити индивидуални.[[Школа]] је према Дјуију животна заједница. Она на једној страни ствара услове за стицање индивидиалног искуства сваком ученику, а на другој страни ствара услове да се ученик као појединац прилагођава тој [[Заједница|заједници]]. <ref name=":2">{{Cite book|title=ХХ век: ни "век детата" ни век педагогије|last=М. Поткоњак|first=Никола|publisher=Савез педагошких друштава Војводине|year=2003|id=|publication-place=Нови Сад|type=}}</ref>

Моралне вредности и ситеми вредности су резултат интелектуалне делатности. Решавање стварних животних проблема живот и прилагођавање заједници су у јединству. У томе су ангажована не само интересовања, већ и емоције сваког појединца. Интелектуално, морално и емоцинално васпитање постаје јединстивен процес. Све су то инструменти [[Рад|рада,]] деловања и понашања појединца у заједници. Задатак школе је да сваког развија као индивиду, али путем реалног живота.<ref name=":0" /><ref name=":2" />

У таквој школи нема прописаних наставних планова и програма, подела ученика на разреде, организација рада по разредно-часовном систему. Искуство се манифестује у естетској, моралној, политичкој, научној и религијској сфери и ученику се мора омогућити да га у тим сферама и стиче. Улога [[Наставник|наставника]] је била измењена. Он није у школи да ученицима саопштава, да на њих преноси, готова знања. Његова обавеза је да ствара у школи животне ситуације и да помаже ученицима да такве ситуације сами решавају.<ref name=":2" />

{{Reflistreflist|}}

* {{Cite book|ref=harv| last=Good| first=James|year=2006| title=A Search for Unity in Diversity: The "Permanent Hegelian Deposit" in the Philosophy of John Dewey| publisher=Lexington Books|isbn=978-0-7391-1061-4|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv| last=Pring| first=Richard|year=2007| title=John Dewey: Continuum Library of Educational Thought| publisher=Continuum|isbn=978-0-8264-8403-1|pages=}}

* {{Cite journal|last=Richardson | first = Henry S |author-link = Henry S. Richardson (philosopher) |title = Truth and ends in Dewey | journal = Canadian Journal of Philosophy | volume = 28 | issue = Supplement 1 |pages=109–147109-147 | publisher = Taylor and Francis |year=1998 | ref = harv | postscript = . |doi= 10.1080/00455091.1998.10717497 }}