Васа Пелагић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 22:
Похађао је нижу гимназију. Ђак [[Православни богословски факултет Универзитета у Београду|Богословије у Београду]] постао је [[1857]]. Године 1860. постао је учитељ српске основне школе у [[Брчко]]м, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у [[Русија|Русију]]. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.
После две године боравка у Русији, вратио се у [[Бања Лука|Бањалуку]] и постао је управник [[Бањалучка богословија|Српско православне богословије]], која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је [[1867]]. године у Београду ''„Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“''. Примио је чин [[архимандрит]]а да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Био је 1867. године "Василије С. Пелагић" професор и управитељ бањалучке богословије пренумерант Вукове књиге и дародавац 10 примерака исте, сиротим богословцима.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867.</ref> Чинио је оно што је проповедао и следеће 1868. године.
Године [[1869]]. бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао [[1871]]. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду ''Уједињене омладине српске'' и председава њеној скупштини у [[Вршац|Вршцу]]. Одатле одлази на [[Цетиње]] и учествује у покрету ''Дружине за ослобођење српства''. Долази у сукоб са књазом [[Никола I Петровић|Николом]] и [[1872]]. године одлази у [[Нови Сад]]. Године [[1873]]. борави у [[Грац]]у, [[Праг]]у, [[Трст]]у и [[Цирих]]у; тада се одриче верске службе. У Прагу је 1872. године "прерадио" и објавио дело "Борбу америчког народа за слободу и независност".<ref>Васа Пелагић: "Борба народа америчког за слободу и независност", Златни Праг 1872.</ref>
Учествује у [[Босанско-херцеговачки устанак|босанском устанку]] [[1875]]. године и пише ''Програм усташких права'' и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.<ref>"Застава", Нови Сад 1891.</ref> Био је у народу омиљен и жаљен због страдања. Остало је забележено да су "Грађани вароши Пожеге" јануара 1891. године званично од српске Народне скупштине Године тражили да се Пелагић врати у Србију "из прогонства".<ref>"Народна скупштина", Београд 30. јануар 1891.</ref>[[1888]]. сарађује у социјалистичком листу ''Српски занатлија''. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у [[Врање|Врању]] [[1892]]. и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима ''Занатлијски савез'' и ''Социјал-демократ'' којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела [[25. јануар]]а [[1899]]. године. Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.
Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.
| |||