Васа Пелагић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 24:
После две године боравка у Русији, вратио се у [[Бања Лука|Бањалуку]] и постао је 1866. године управник тада основане [[Бањалучка богословија|Српско православне богословије]], која је била и прва средња школа у Босни.<ref>"Школски лист", Сомбор 1866.</ref> За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је [[1867]]. године у Београду ''„Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“''. Примио је чин [[архимандрит]]а да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм. Био је 1867. године "Василије С. Пелагић" професор и управитељ бањалучке богословије пренумерант Вукове књиге и дародавац 10 примерака исте, сиротим богословцима.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867.</ref> Чинио је оно што је проповедао и следеће 1868. године.
 
ГодинеФебруара [[1869]]. године бива ухапшен па прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао [[1871]]. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду ''Уједињене омладине српске'' и председава њеној скупштини у [[Вршац|Вршцу]]. Одатле одлази на [[Цетиње]] и учествује у покрету ''Дружине за ослобођење српства''. Долази у сукоб са књазом [[Никола I Петровић|Николом]] и [[1872]]. године одлази у [[Нови Сад]]. Године [[1873]]. борави у [[Грац]]у, [[Праг]]у, [[Трст]]у и [[Цирих]]у; тада се одриче верске службе. У Прагу је 1872. године "прерадио" и објавио дело "Борбу америчког народа за слободу и независност".<ref>Васа Пелагић: "Борба народа америчког за слободу и независност", Златни Праг 1872.</ref>
 
Учествује у [[Босанско-херцеговачки устанак|босанском устанку]] [[1875]]. године и пише ''Програм усташких права'' и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.<ref>"Застава", Нови Сад 1891.</ref> Због брошуре "Нови гробари Србије" био је опет протеран.<ref>"Мале новине", Београд 1899.</ref> Био је међутим у народу омиљен и жаљен због страдања. Остало је забележено да су "Грађани вароши Пожеге" (и других, попут Ужица) јануара 1891. године званично од српске Народне скупштине Године тражили да се Пелагић врати у Србију "из прогонства".<ref>"Народна скупштина", Београд 30. јануар 1891.</ref> Био је и кандидат за народног посланика у Чачку, али није имао успеха у том подухвату.<ref>"Отаџбина", Београд 1890.</ref>