Казанџија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 178.148.134.33 (разговор) на последњу измену корисника Drazetad ознака: враћање |
→Историјат: веза |
||
Ред 8:
[[Датотека:The coppersmith.jpg|мини|200п|Казанџија прави казан.]]
Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Антички Рим|Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балканско полуострво|Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у [[16. век]]у - године [[1511]]. из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
Казанџијски занат у другој половини [[19. век]]а и почетком [[20. век]]а достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у [[21. век]]у, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград,
== Производи ==
| |||