Казанџија — разлика између измена

м (Враћене измене 178.148.134.33 (разговор) на последњу измену корисника Drazetad)
ознака: враћање
[[Датотека:The coppersmith.jpg|мини|200п|Казанџија прави казан.]]
Постојбином казанџијског заната сматрају се [[Персија]] и [[Индија]], које су богате рудом бакра. У [[Грчка|Грчкој]] се први пут помиње бакарно посуђе у 3. веку пре нове ере, а касније, преко Грка су се с овим посуђем упознали и [[Антички Рим|Римљани]]. Међутим, у [[Европа|Европи]] се кроз читав средњи век користило земљано посуђе. [[Балканско полуострво|Балкан]], на који су бакрено посуђе донели [[Турци]], био је једини део Европе на коме се ово посуђе производило и употребљавало. Казанџије се први пут помињу у [[16. век]]у - године [[1511]]. из [[Сарајево|Сарајева]] је за [[Дубровник]] за продају извезено 135 сахана (бакрених чинија, тањира) које су израдиле сарајевске казанџије. <ref>Гвозденовић 2009: Ирена Гвозденовић, ''Казанџијски занат'', у: Група аутора, ''Стари занати у Србији'', Београд : Етнографски музеј, 65-68.</ref>
Казанџијски занат у другој половини [[19. век]]а и почетком [[20. век]]а достиже свој врхунац. Између два светска рата, потражња за бакарним предметима постепено јењава. Појављују се фабрички производи. Индустрализација и модернизација неумољиво утичу на тихо нестајање овог старог заната. Данас, у [[21. век]]у, казанџије се углавном баве производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти, прскалица за виноград, котлића[[котлић]]а за рибљу чорбу и разним поправкама. Малобројих казанџијских занатлија има у [[Београд]]у, [[Ваљево|Ваљеву]], [[Ниш]]у, [[Нови Сад|Новом Саду]], [[Лесковац|Лесковцу]], [[Врање|Врању]], а има их и по селима.
 
== Производи ==