Сисак — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 119:
 
== Културна историја Срба у Сиску ==
Срби у Сиску оставили су у прошлости града спомен о себи кроз трговање и пренумерацију српских књига и листова. Још 1829. године пренумеранти српске књиге (ћириличне!) била су у Петрињи, два "Благородна господара". Били су то велики трговци Симеон Маливук и Василије Кавић из Сиска.<ref>Јевта Поповић: "Разна дјела Јевте Поповића", Будим 1829.</ref> Трговац из Сиска Симеон Миловук прибавља 1830. године у Петрињи, где је претплатнички пункт, један позоришни текст преведен на српски језик.<ref>Василије Јовановић: "Сигфрид и Геновева...", Будим 1830.</ref> Миловук је узео једну Поповићеву књигу и две године доцније.<ref>Јевта Поповић: "Свеславље или Пантеон", Будим 1831.</ref> Миланковићеву васпитно-просветну књигу узео је пред Мађарску буну (1847) у Карлштату (Карловцу) Мата Баркић из Сиска.<ref>Урош Миланковић: "Просвета човека и образованије јестества...", Беч 1847. године</ref> За подизање споменика владици-песнику Лукијану Мушицком у Карловцу, септембра 1854. године Паво Котур је дао 50 ф. прилога.<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1854.</ref> Купио је тако 1868. године једну религиозну књигу месни трговац Васо Котур "са фамилијом".<ref>Милован Видаковић: "Историја о прекрасном Јосифу", Беч 1868.</ref> Књигу Вука Караџића о српским обичајима набавио је 1867. године Адам Ресановић стражмештер "слободнога и повлаштенога трговишта у Сиску".<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српскога", Беч 1867-</ref> Одбору за постхумно издавање дела Вука Ст. Караџића, дао је 1872. године прилог од 100 ф. Паво Котур из Сиска. Исти Паво је још 1843. године постао чланом [[Матица српска|Матице српске]] (тада у Пешти), дајући чланарину од 40 ф.<ref>"Преглед стања фонда Матице српске", Нови Сад 1865.</ref> Вуков немачко-српски речник набавио је поред Котура, и грађанин Сиска, Антун Маљавец.<ref>Вук Ст. Караџић: "Немачко-српски рјечник", Беч 1872.</ref>
 
Србин из Сиска, трговац Василије Кавић кренуо је 1840. године са извозом хране. Спремао је 1841. године флоту од 25 лађа да терет са дрвима тзв. "дугама" спусти реком Дравом, све до Галца. Радио је за Марсељску трговачку кућу велики бизнис са дрветом за прављење буради. Почетком новембра те године посао је био успешно окончан.<ref>"Србске Народне новине", Будим 1841.</ref>
 
Срби у Сиску нису дуго имали своју достојну православну богомољу; годинама је деловао Одбор за градњу. Он се помиње 1885. године<ref>"Застава", Нови Сад 1885. године</ref>, а прошло је још десет година без помака. Године 1894. обратили су се српској јавности, чланови Одбора за градњу српске православне цркве у Сиску, Живко Пејаковић председник и Јован Селенић тајник (секретар). Тражили су они помоћ да се подигне храм у тој сиромашној српској средини. Ту је живело око 400 православаца, а који су живели бедно: ''до скоро не имадосмо нити гробља''. Покојнике су преносили у 14 километара удаљене Петриње. Многи верници дуго нису били у цркви, нити слушали литургију - били на путу одрођавања. У то време је ту намештен један домобрански пук, у којем је било много православаца. То је био разлог више да Сисак што пре добије српску цркву. За градњу цркве било је потребно око 3.000 ф., а њихови прилози су били далеко мањи.<ref>"Српски сион", Карловци 1894. године</ref>
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сисак