Петар Коњовић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
|||
Ред 27:
[[Датотека:Petar Konjović tabla.JPG|thumb|250px|лево|''Табла на згради где је становао'']]
Две године потом, ангажован је као [[хоровођа]] и наставник у [[Земун]]у, да би касније предавао у [[Музичка школа „Мокрањац“ (Београд)|Српској музичкој школи]] у [[Београд]]у (данас Музичка школа „Мокрањац“), све до I светског рата, када се враћа у Сомбор. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у [[Загреб]]у, али због ратне [[цензура|цензуре]], као ''[[Женидба Милошева|Вилин вео]]''. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921) постаје директор Опере у Загребу (до [[1926]].), да би након тога био управник позоришта у [[Осијек]]у, па у [[Сплит]]у и Новом Саду. 1933. се враћа у Загреб где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у Београду, чији касније постаје и [[ректор]]. 1946. је изабран у звање редовног члана Српске академије наука и уметности ([[Српска академија наука и уметности|САНУ]]), на челу чијег се Музиколошког института налазио од [[1948]]. до [[1954]]. године. 1960. године добио је Седмојулску награду СР Србије за животно дело.
Извор Коњовићеве инспирације се налази у фолклору, а своје [[естетика|естетске]] принципе је изнео у својим студијама и написима. Задојен у младости вокалном музиком, годинама везан уз сцену, Коњовић као стваралац најчешће посеже за вокалним или вокално-инструменталним делима, у којима постиже и своја најбоља остварења. Он се у њој доследно ослања на музику говора, па чак проширује тај поступак на инструментални део. У целини узевши, његово се стваралаштво надовезује на реализам [[Модест Мусоргски|Мусоргског]] и [[Александар Бородин|Бородина]], а посебно на [[Леош Јаначек|Леоша Јаначека]], но у исти мах и на [[Стеван Стојановић Мокрањац|Мокрањца]], оца националне музике у Србији.
| |||