Стефан Урош V — разлика између измена

У северном делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош V, али се његова власт све мање осећала, а повећавала се самосталност велике властеле. Урош V је пристао да се за његовог савладара крунише [[Вукашин Мрњавчевић]] 1365.{{sfn|Ћоровић}} Те године Вукашинов брат [[Угљеша Мрњавчевић|Угљеша]] преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у [[Сер (град)|Серу]].{{sfn|ВIIНЈВИИНЈ, VI|1986|p=560. у напомени 627}} Цар није имао деце и очекивало се да ће потомци краља Вукашина, тј. [[Марко Краљевић]], наследити царски престо Немањића. Као цар Урош V је ишчезавао и пре смрти. Према родословима и летописима умро је 2. или 4. децембра 1371. године,{{sfn|Стојановић|1927|p=84, 104, 199, 206-209}} два месеца после [[Маричка битка|Маричке битке]] и углавном се наводи као последњи српски цар.

Чим су у јесен 1358. почела угарска непријатељства против Србије, кнез Војислав тражи од Дубровника извесна обавештења о његову држању, нарочито с обзиром на Стон, који су они утврђивали. Дубровчани су на то забранили трговину с Војиславом, хотећи му на тај начин спречити снабдевање из Приморја, и дали су тако одговор, који је био врло близу објави непријатељстава. То, доистазаиста, наскоро и започеше; да се убрзо, изгледа посредством жупана Санка Милтеновића, за извесно време смире. Али кад су Мађари 1359. године ударили поново на Србију и негде код Рудника потукли српску војску, у којој је вероватно суделовао кнез Војислав, Дубровчани упустише своје људе у Конавље и Требиње, и примише у свој град нека лица, која су пљачкала. На ту нелојалност кнез Војислав није ипак одговорио одмах непријатељством, него је најпре тражио накнаду и предају криваца. Кад Дубровчани, уздајући се у угарску победу, почеше одговарати превртљиво, крену Војислав на њих своје људе и оплени Реку, Рожат и Шумет; заплени један дубровачки караван и сам лично крену у близину Дубровника. Претио је отворено, да хоће да поврати поново Стон хумској држави и да и иначе напакости Дубровнику као клетвенику Угарске.

[[Датотека:Srpsko carstvo 1360.png|418x418px418x418п|мини|лево|Обласни владари српског царства 1360. године.]]

Српске великаше на југу шездесетих година XIV века није сасвим приближила ни турска опасност, која је из дана у дан постојала већа. Год. 1361. пала је Димотика, а 1363. год. Адријанопољ, у који Турци преносе своју престоницу. Већ 1366. год. држе Турци целу родопску област. Емир Мурат (1362-1389.1362—1389), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана, беше један од најсилнијих турских владара, одлучан у намери да турску власт учврсти у Европи. „Чинило се да је презирао лаке победе", пише за њ Х. Ганем, „и да је волео срести опасност с озбиљношћу јунака, слажући триумфе на триумфе и учврстивши их на крају својом крвљу". Видећи ту опасност од Турака византиски цар Јован покуша да ступи у везе са Србима. Он упути, у лето 1364, у Сер, царици монахињи, патријарха Калиста, да нађе базу за споразум и заједничку делатност према Турцима. Царица је била склона за споразум. Али, усред преговора патријарх се разболи и умре у Серу, где би и сахрањен. Цар Јован је покушао заинтересовати за судбину Балкана и западне силе. У зиму 1365. он је лично кренуо у Угарску, не би ли задобио њеног борбеног краља, Лајоша Великог, за рат против Турака. Нешто одзива он је нашао и на угарском двору и на западу, где је гроф Амадеј Савојски, синовац царице Ане, организовао неку врсту крсташке, али невелике, експедиције. Али та се експедиција, у споразуму с кратковидом политиком Цариграда, обрнула колико против Турака толико и против Бугара, што је само унело нову злу крв и неповерење међу већ и иначе прилично завађене балканске народе и државе.

Биће да су све те прилике у непосредном суседству Србије дале подстрека властољубивом Вукашину, да узме власт у своје руке. Личне амбиције могао је правдати државном потребом. Ма колико осион, изгледа ипак да није био без извесних обзира. Упада у очи, да он није узео царску титулу, него титулу краља; ону, коју је Урош носио за живота Душанова. У Дубровник, новембра 1366. год., долазе заједно по светодимитарски доходак посланици и Урошеви и Вукашинови. У Псачи су на фресци израђени заједно, као владари, и Урош и Вукашин. Могло би се, дакле, мислити, да је могла бити нека двојна влада, као донекле мало раније у Византији, кад су заједно владали цар Јован и Кантакузен. Али против таквог схватања говоре извесни наши извори, писани седамдесетих година XIV века. Старији летописи бележе изрично, да је Вукашин „сринуо" цара с престола и сам узео власт, да је Урош „многа озлобљења и муке и невоље претрпео". У биографији патријарха Саве казује анонимни писац, како је Урош „беду примио велику од своје властеле", а како се Вукашин „дрзнуо на краљевство". Урошу је, доистазаиста, остала готово сама титула; стварне власти није имао никакве.

Још се не може са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. год. Да се тај поход није спремао из раније најбољи је доказ у том, што је краљ Вукашин са сином Марком, јуна месеца, дошао с војском под Скадар, да одатле, с другим савезницима, делује против Николе Алтомановића. Ма како кратак тај би поход, с повратком у Македонију, имао трајати најмање до краја лета. Али, с друге стране, један наш писар из тог времена, монах Исаија, пише изрично, да су Вукашин и Угљеша кренули „на изгнање Турака". Да је офанзива предузета од Срба види се јасно и по том, што је бојиште било ван српске границе. Највероватнија ће бити претпоставка, да је деспот Угљеша био обавештен о неким дотле ненаданим турским припремама или о некој веома повољној прилици за нападај, па да се решио да Срби њих предухитре или да искористе прилику. Тако се може објаснити нагли Вукашинов повратак и српска офанзива. Изгледа да је Угљеша хтео да напане Турке у самом Једрену, за време отсутсва цара Мурата у Малој Азији. Срби су доистазаиста продрли до близу Једрена, у шумовити крај Чрномена (сада Чирмена), на Марици. Али ту их 26. септембра 1371. снађе страховит пораз. Он је дошао као последица једног ноћног препада, у коме су Срби потпуно изгубили главу. Српски калуђерски летописци приказују то као божију казну за поступак Мрњавчевића према цару Урошу; нарочито истичу да се чак нису могла наћи ни мртва тела Вукашинова и Угљешина. Српска погибија била је, доистазаиста страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Запамћена је добро и у народном предању тога краја и у народној епској поезији. Место борбе и данас се зове Србсиндиги, т. ј. српска погибија; а у народној фразеологији узречица „однела га мутна Марица" потсећа на ту кобну борбу, кад је та река

| style=font-size: 90%; line-height: 110%;

| 16 =

* {{Cite book|ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5|pages=}}

* {{Cite book|ref=harv|last=ВIIНЈВИИНЈ, VI|title=Византијски извори за историју народа Југославије, VI |url = http://www.scribd.com/document/15762958/SANU-Posebna-Izdanja-Vizantijski-Izvori-Za-Istoriju-Naroda-Jugoslavije-Tom-6 |year=1986|location= Београд}}