Натко Нодило — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 24:
== Биографија ==
Родио се 1831. године у Сплиту. Основну школу и гимназију је завршио у Сплиту, на италијанском језику.
Студирао је богословију у [[Задар|Задру]] и историју и географију у [[Беч]]у. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у [[Загреб]]у. Бавио се краће вријеме античком историјом, да би се потом концентрисао на [[Средњи вијек|средњовјековну историју]] [[Срби|Срба]] и [[Хрвати|Хрвата]] и на [[Историја религије|историју религије]]. Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: -{''Postanak svjetovne papinske vlasti ili pedeset godina talijanske istorije (724—774)'', Zagreb [[1878]]; ''Stara vjera Srba i Hrvata'' (Split, [[1981]]) и ''Historija srednjega vijeka za narod hrvatski i srpski I—III''<ref>"Срђ", Дубровник 16. јануар 1903.</ref>, Zagreb 1898—1905.}- По [[Станоје Станојевић|Станоју Станојевићу]] српском историчару, Нодило је био и "научник првог реда". Његове три велике књиге у којима је приказана пропаст старога, грчко-римскога света и улазак у историју нових народа уврстила га је међу највеће дотадашње историчаре међу Јужним Словенима.<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> ▼
Студирао је од 1853. године богословију у [[Задар|Задру]], али свештенички позив није био за њега јер је његов дух био сувише слободоуман и критичан. Након три године скида црну мантију и враћа се у родни град.<ref>"Време", Београд 1931.</ref> Године 1857. одлази да студира филозофију, и то историју и географију у [[Беч]]у. Када је 1861. године положио професорски испит постављен је за суплента у сплитској гимназији; у којој се и сам школовао.
== Каријера и друштвени ангажман ==
Каријеру је почео за радакцијским столом једног провинцијског листа а завршио је као професор универзитета. Прославио се једнако и као историчар и као публициста. Исте године када је запослен 1861. био је и отпуштен из службе због политичког деловања у "народном духу". Јер било је то време када се организовала опозициона Народна странка, као браник однарођавању. Већ 1862. године српко-хрватска Народна странка је покренула своје гласило, али на итаијанском језику који је био доминантан тада. Професор Нобило и његов ученик [[Саво Бјелановић]] постали су уредници и новинари тог листа.
▲
{{цитат| У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.|Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, стр. 92-128.}}
| |||