Краљевина Србија (1217—1345) — разлика између измена

[[Стефан Првовенчани]] на [[Велики жупан|великожупански]] престо долази 1196. године. [[Стефан Немања]] му је на сабору у Расу предао престо и замонашио се у манастиру [[Студеница (манастир)|Студеница]]. Титулу великог жупана Србије носио је до 1217. године. Везе са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] и римокатоличким западом навеле су га да од [[Папа Хонорије III|папе Хонорија]] затражи краљевску круну. Стефан је раније, крајем 12. века, већ тражио од папе [[Иноћентије III|Иноћентија III]] краљевску круну. Истовремено је круну тражио и његов старији брат [[Вукан Немањић|Вукан]] који је из неких разлога сматрао да је родбински повезан са новим папом. Поред краљевске круне, Вукан је желео да обезбеди и егзистенцију [[Барска надбискупија|Барске надбискупије]]. Неканонска Барска надбискупија [[Историја Барске надбискупије|основана]] је још 1089. године од стране [[дукља]]нског владара [[Константин Бодин|Константина Бодина]] из династије [[Војислављевић]]. Укинута је 1143. године. Папа Иноћентије је више вере поклонио Вукану те је обновио Барску надбискупију која је, на Латеранском сабору из 1215. године, стекла јурисдикцију над свим римокатоличким епископијама унутар Српске државе<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=263-273, 297-9}}</ref>.

[[Датотека:Св. Симеон Српски и Св. Стефан Првовенчани и Св. Владислав (манастир Крушедол).jpg|250px250п|мини|лево|Свети Симеон, Стефан Првовенчани и Владислав, Крушедол]]

Стефан се 1219. године успео ородити са моћном породицом [[Династија Анђела|Анђела]] која је управљала [[Епирска деспотовина|Епирском деспотовином]]. Захваљујући преписци митрополита Нафпакта Јована Апокавка сазнајемо о припремама за венчање [[Радослав Немањић|Радослава]] и [[Ана Анђелина Комнина Дукина|Ане]], најстарије ћерке епирског деспота [[Теодор Анђел Дука Комнин|Теодора]]. Припреме су започете још 1218. године. Брак је склопљен годину дана касније, крајем 1219. године<ref>{{harvnbsfn|Миљковић|2015|pp=272-3}}</ref>. Стефан је пред крај живота издао Жичи још једну повељу којом под јурисдикцију манастира ставља све владарске задужбине (Хиландар, [[Ђурђеви Ступови|Ђурђеве Ступове]], Студеницу, [[Милешева|Милешеву]]). Стефанов најстарији син Радослав је још током очева живота одређен за наследника. Након краће болести, Стефан је умро 24. септембра 1227. године. Непосредно пред смрт се замонашио. Узео је име Симон. Најпре је сахрањен у манастиру Студеници, али је касније његов брат Сава пренео његове мошти у Жичу<ref name="automatski generisano1" /><ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=300-1}}</ref><ref>{{harvnbsfn|Станковић|2012|pp=111-118}}</ref>.

У другој [[Жичка повеља|Жичкој повељи]] Радослав се назива очевим наследником<ref>[http://archive.ec/0tVeu#selection-905.1-910.0 Жичка повеља]{{Мртва веза|date=10. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}</ref>. Дакле, он је још за очева живота био одређен за наследника престола. Због тога приликом смене на престолу није било никаквих сукоба. Пре доласка на српски престо, Радослав је можда управљао делом [[Зета|Зете]] и [[Захумље|Захумља]] са престоницом у Котору. Као удеони кнез, обављао је функцију сличну функцији свог стрица, Вукана Немањића{{sfn|ИСН|1999|p=307}}. Радослав је током своје владавине стално истицао грчко порекло. Мајка [[Евдокија Немањић|Евдокија]] је на њега имала велики утицај, што се види и из Радославовог потписа. На свим повељама потписивао се као „Стефан Дука“. Његов деда био је византијски цар [[Алексије III Анђел]]. Радослава је за краља крунисао стриц Сава на [[Спасовдан]] 1228. године у Жичи. Међутим, касније долази до погоршања односа између српског краља и архиепископа. У црквеним питањима Радослав је заобилазио српског и обраћао се за савете охридском архиепископу. Хоматијану су се обраћали и они који нису били под његовом јурисдикцијом — атонски монаси, солунски грађани, ђакон и хартофилакс из Драме, митрополити Драча и Коркире. Ана, супруга краља Радослава, била је ћерка Теодора Комнина Дуке кога је средином 1227. године за цара крунисао управо Димитрије Хоматијан. Питања краља Радослава и одговори на њих сачувани су у рукопису из 16. века у збирци Баварске државне библиотеке<ref>{{harvnbsfn|Миљковић|2015|pp=259-275}}</ref>. Само њихово постојање упућује на претпоставку да је Радослав желео вратити тек основану српску цркву под јурисдикцију Охридске архиепископије. Његов стриц није се, наравно, слагао са таквом црквеном политиком те је напустио отаџбину и отишао на своје прво ходочашће у Свету земљу<ref>{{harvnbsfn|Миљковић|2015|pp=259-265}}</ref><ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=307-8}}</ref>.

[[Датотека:Meister von Mileseva 001.jpg|300px300п|мини|Бели Анђел, фреска у Милешеви]]

Нови српски краљ био је ожењен ћерком бугарског цара, [[Белослава Асен|Белославом Асен]]. Владислава је крунисао стриц Сава. Изгледа да је млађи син Стефана Првовенчаног пре доласка на престо владао као удеони кнез. Он је до 1220. године подигао манастир Милешеву у чијем украшавању је можда учествовао и архиепископ Сава. На почетку владавине Стефана Владислава, односи са Дубровником нису били добри. Српски краљ вршио је притисак на Дубровчане да му предају Радослава. Радослав се за помоћ обраћао и [[Босанска бановина|босанском]] бану [[Матеј Нинослав|Матеју Нинославу]]. Међутим, морао је напустити Дубровник са којим се српски краљ спремао да зарати. Склонио се у Драч где је, наводно, дошло до разлаза са женом Аном. На позив стрица Саве, Радослав се вратио у Србију где је умро 1235. године као монах Јован. Сава је умро већ следеће, 1236. године, у бугарској [[Велико Трново|престоници]], на повратку са још једног путовања по источним патријаршијама. Према Доментијану, Бугари су желели да задрже његово тело које је најпре сахрањено у цркви Четрдесет мученика. Владислав је отишао тасту да га моли за Савино тело. Јован му је на крају изашао у сусрет. Савино тело враћено је у Србију где је положено у већ припремљен гроб у Милешеви<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=310-312}}</ref>.

Почетком четрдесетих година 13. века [[Татари]] врше [[Монголска инвазија Европе|инвазију]] на источну Европу. Страдала је Пољска, Шлеска, Русија, Угарска, а Монголи допиру до Јадранског мора гонећи угарског краља [[Бела IV|Белу]]. По повратку, прошли су кроз Србију и Бугарску те су 1243. године, под вођством [[Бату-кан]]а, основали [[Златна хорда|Златну Хорду]]. Непосредно пред монголски упад, умро је бугарски цар Јован. Наследио га је неспособни син [[Коломан I Асен]]. Владислав је изгубио ослонац на Бугарску те је збачен са престола 1241. године. Наследио га је млађи брат Урош. Владислав је наставио да живи у Србији. Умро је око 1269. године, а сахрањен је у својој задужбини, Милешеви<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=312-4}}</ref>.

[[Датотека:Balkans 1265.jpg|300px300п|мини|Балканско полуострво 1265. године]]

Архиепископ [[Данило II (архиепископ српски)|Данило]] (1324—1337) у [[Житија краљева и архиепископа српских|Житијима краљева и архиепископа српских]], описује грађански рат између Уроша и његовог сина Драгутина. Рат је избио због одбијања Уроша да сину додели део територија на управу на шта се обавезао 1268. године. Рат је завршен поразом Уроша у [[Bitka na Gatačkom polju|бици на Гатачком пољу]] 1276. године. Урош се повлачи у Хумску земљу где се замонашио. Умро је као монах Симон 1277. године<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=355-6}}</ref>.

[[Датотека:Srem04-en.png|250px250п|мини|лево|Сремска краљевина]]

По доласку на власт, краљ Драгутин је својој мајци [[Јелена Анжујска|Јелени]] дао удеону кнежевину на управу. Јелена је добила Зету, [[Требиње]] и крајеве око Плава и Горњег Ибра, због чега је сину опростила збацивање оца са власти. Вероватно је и Драгутинов млађи брат [[Милутин Немањић|Милутин]] добио део земље на управу. Драгутинову владавину карактеришу добри односи са Дубровником са којим је његов отац био у сукобу. Драгутин је Дубровчанима издао повељу у којој се по први пут у изворима помињу [[властеличићи]] као ситна властела у српској држави. Као и његов отац, и Драгутин није био у добрим односима са Византијом. Пребег [[Котаница]] учествује у српском продору до Сера пљачкајући византијске покрајине. Међутим, сем ових мањих пограничних сукоба, већих борби са Византијом није било. Србија је приступила антивизантијској коалицији на челу са [[Карло I Анжујски|Карлом Анжујским]] формираној 1281. године у Орвијету. Бугарску раздиру династичке борбе<ref>{{harvnbsfn|Станојевић|1936|pp=2-19}}</ref>.

Предаја престола извршена је на сабору у Дежеви 1282. године. Милутин је од брата добио и симболе краљевске власти: злато, царске хаљине, оружје и коња. Милутин је, према одредбама Дежевског сабора, требало да остане на престолу до краја живота. Наследио би га један од Драгутинових синова, вероватно [[Стефан Владислав II|Владислав]]. Самом Драгутину припале су простране територије на северу Српског краљевства које су обухватале простор од Рудника до Требиња. Од таште [[Јелисавета Куманка|Јелисавете Куманке]] добио је 1284. године и Мачванску и [[Усора (област)|Усорско]]-[[Соли (област)|солску]] бановину. Драгутинова држава у страним изворима позната је као „[[Сремска краљевина Стефана Драгутина|Сремска краљевина]]“<ref>{{harvnbsfn|Лазаревић|1990|pp=10-4}}</ref><ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=453-5}}</ref>{{sfn|Ћоворић|2006|ppp=166}}.

[[Датотека:Victory of King Milutin over the Tatars, Anastas Jovanović (1853).jpg|300px300п|мини|Милутинова победа над Татарима, [[Анастас Јовановић]]]]

Српски краљ је 1296. године заузео [[Драч]] и тиме изазвао нову експедицију Византинаца. Грчку војску предводио је познати војсковођа [[Михаило Главас]]. Главасев напад завршен је потпуним неуспехом након чега је сам војсковођа предложио цару склапање мира. [[Теодор Метохит]] описује преговоре са српским краљем и склапање мира. Андроник је краљу најпре понудио своју сестру Евдокију за жену. Међутим, она није желела ни чути за већ три (или четири) пута жењеног српског краља. Стога је византијски цар Милутину указао на своју ћерку, петодогишњу [[Симонида Немањић|Симониду]]. Венчање је обавио охридски архиепископ Макарије. Измирење са Византијом, крунисано браком са Симонидом, представља велики успех у Милутиновој политици. Тиме је постигао легализацију освојених територија у Македонији које су Србији прикључене као мираз. У једној својој повељи, Милутин сам пише како је „мачем узео скопску, овчепољску, полошку и дебарску и друге земље и потом постао зет самодржавног грчког цара Андроника. Савез са Византијом имао је значајну опозицију у Србији. Пре свега, против савеза су били краљева мајка Јелена и краљев брат Драгутин. Византинци су од Милутина тражили да његова мајка Јелена присуствује женидби. Међутим, краљ се правдао њеном старошћу и дужином пута. Драгутинов став може се извести из догађаја који су уследили и белешке византијског писца [[Георгије Пахимер|Георгија Пахимера]] који каже да је Андроник своме зету пружио савезничку помоћ због које је Драгутин морао да одустане од планираног напада<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=446-7}}</ref>{{sfn|Острогорски|1969|p=460}}.

[[Датотека:Drzava Nemanjica krajem XIII i pocetkom XIV vijeka 1.svg|250px250п|мини|лево|Србија крајем 13. и почетком 14- века]]

[[Шарл Валоа|Карло Валоа]], брат [[Краљевство Француска|француског]] краља [[Филип IV (краљ Француске)|Филипа IV]], оженио се унуком латинског цара [[Балдуин II Куртене|Балдуина II]] и тиме у мираз добио титулу латинског краља. Почео је да спрема рат против Византије за обнову Латинског царства. Против Византије је био и [[Филип IV Тарентски|Филип Тарентски]], господар балканских [[Анжујци|анжујских]] територија који 1305. године заузима Драч. Милутин је преко скадарског епископа уговорио састанак са Филипом 1305. године. Истовремено је српски краљ послао изасланике у [[Париз]] да са Карлом Валоа уговоре савез против Византије. Француска влада послала је [[Доминикански ред|доминиканског]] калуђера да испита стање у српској држави. Иако су симпатије анонимног калуђера биле на страни Драгутина (који је био у роду са Анжујцима), Карло Валоа се изгледа није много обазирао на овај извештај већ је 1308. године са Милутиновим изасланицима склопио савез гарантујући му територије које је освојио од Византије. Милутин је обећао да ће прећи у римокатоличку религију и да ће своју ћерку [[Царица Зорица|Царицу]] (Зорицу) удати за Карловог сина. [[Папа Климент V]] веровао је Милутину и на више страна је писао да свештеници приведу у дело Милутинов прелазак у римокатоличку веру. Верујући новим савезницима, Милутин је 1308. године напао Византијско царство повевши војску на Солун. Део каталинских најамника под Меликом прешао је на његову страну (1000 коњаника и 500 пешака). Солун се одбранио од напада, а [[Мелик]] је устао против Милутина. Милутин га је савладао и погубио. Долази до промене на западу. Папа Климент је 1309. године отишао у [[Авињонско папство|Авињон]], а Карло Валоа се умешао у сукобе око круне [[Свето римско царство|Светог римског царства]], а након неуспешног покушаја да се домогне немачке круне и у сукобе у Француској. Папа је 1309. године проклео Млетачку републику која је на своју страну придобила Милутина. Савез Милутина и запада се распао. Млечани наговарају Милутина да ратује против Анжујаца на Балкану. Називају га краљем [[Албанија|Албаније]] која први пут улази у титулатуру српских владара. Милутин се вратио Андронику и помогао му да порази најамнички одред [[Хсалил]]а у [[Галипоље|Галипољу]]. За узврат, Андроник је [[Хиландар]]у поклонио једно село. Рат Милутина и Хсалила први је историјски [[Српско-турски ратови|сукоб]] Турака и Срба на Балканском полуострву. Међутим, није био једини. Милутин је 1313. године послао јак одред српске војске у Малу Азију под вођством великог војводе [[Новак Гребострек|Новака Гребострека]], који није био под грчком командом већ је ратовао као византијски савезник самостално{{sfn|Ћоровић|2006|p=184}}<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=457-9}}</ref>.

Када је Милутин 1310. године послао Андронику помоћ (за борбу против Хсалила) Драгутин га је напао. Властела је прешла на страну Драгутина, а Милутина је из тешког положаја спасло свештенство које је зазирало од Драгутинових веза са западом. Вођа свештенства тада је био биограф Данило, тада бањски епископ. Њему је Милутин поверио новац на чување. Њиме је Данило регрутовао најамничке одреде Турака, Татара и Осета. Свештенство се плашило од ескалације сукоба те је подстицало мир. Хиландарски игуман [[Никодим I Пећки|Никодим]] је у име оба краља отишао у Цариград ради савета. Цар и патријарх предложили су склапање мира које је обављено на државном сабору. Мир је симболисан изградњом манастира Бањска и издавањем чувене [[Светостефанска хрисовуља|Светостефанске хрисовуље]], донете између 1313. и 1316. године. Грађански рат није довео до територијалних промена<ref>{{harvnbsfn|Ћоровић|2006|pp=186-7}}</ref>.

[[Датотека:Hilan2.jpg|300px300п|мини|Манастирска црква краља Милутина у Хиландару]]

[[Датотека:Stefan Decanski Coronation.jpg|300px300п|мини|лево|Крунисање Стефана Дечанског]]

Након Милутинове смрти локална властела у залеђу се осилила, а краљева власт је била слаба. У том погледу су се највише истакли [[Бранивојевићи]] учврстивши се на [[Стон]]у и [[Пељешац|Пељешцу]]. Они су своју власт ширили ка унутрашњости (у [[Попово Поље|Попову]]) и ка Неретви и преко ње. У време Милутина, Бранивојевићи су се борили против Младена II, а касније и против босанског бана [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]]. Падом Младена гаси се моћ [[Шубићи|Брибираца]], а босански бан Стефан II Котроманић постаје најмоћнији српски сусед на западу. Од 1324. године влада и Усором и Соли. Душан, Стефанов син, стао је на страну Дубровника и босанског бана и издејствовао је да се ослободи жена Брајка Бранивојевића која је била кћи једног од српских велможа ([[Војин (војвода)|Војина]], оца [[Милош Војиновић|Милоша]], [[Алтоман Војиновић|Алтомана]] и [[Vojislav Vojinović|Војислава Војиновића]]). Михаило Бранивојевић је погинуо у рату док је Брајко допао заробљеништва. Браноје је побегао на Стефанов двор где је касније погубљен. Тиме се затрла породица Бранивојевића. Након тога је босански бан заузео долину Неретве и Крајину док су Дубровчани претили да заузму Стон. Преговори око продаје Стона Дубровчанима нису текли добро те је 1327. године забрањен извоз робе у Србију. Августа исте године избио је рат који је трајао скоро годину дана. О његовом току је мало познато. Мир је закључен на лето 1328. године. Пељешац је припао српском краљу. Краљ, међутим, није вратио територије које је преузео босански бан. Први војнички поход Душана био је сукоб са босанским баном Стефаном 1329. године. Студенички игуман Никола пише да је Дечански послао свога сина на безбожне и погане бабуне који су провалили у Рашку, у Дабарску област. Душан им је нанео пораз и стекао је велики плен. Сам Стефан једва се спасао тако што му је властелин [[Вук Вукославић Хрватинић|Вук Хрватинић]] понудио свога коња{{sfn|Мргић|2008|p=69}}<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=503-5}}</ref>.

[[Датотека:Battle of Velbužd, detail from Visoki Dečani.jpg|300px300п|мини|Битка код Велбужда, Високи Дечани]]

О сукобу између Стефана Дечанског и Душана имамо две противречне верзије. У приказу Даниловог ученика сва кривица бачена је на Дечанског који је са војском напао свога сина. Нићифор Григора који је сам посетио Србију и познавао српског краља најважнију улогу даје властели. Душаново страховање од Стефанове деце из другог брака подстакла је властела која му је обећала подршку у устанку против свога оца. Колико је дуго трајао сукоб није познато. Дечански се јануара 1331. године налазио у синовљевој области, око Скадра. Дубровчани су послали три посланика да посредују између оца и сина. Према казивањима краљевог животописца, Дечански је пре тих преговора разорио Душанов двор у близини Скадра . Душан се са великим опрезом сусрео са оцем након чега је утврђен мир. Дечански се вратио у своју област док је Душан отишао у Требиње. Мир је трајао само три месеца. Повод за нов рат био је позив Душану да изађе пред оца. Душан се плашио да сам пође оцу већ је позвао и своју властелу. Властела се успротивила. Душан је попустио пред њиховим наваљивањем и напао са војском свога оца. Стефан је опкољен у свом двору у Неродимљи, највероватније 21. августа 1331. године. Побегао је у Петрич док је Душан освојио двор и ризницу. Душан је оца опколио и у Петричу и приморао га на предају. Дечански је са децом из другог брака и женом затворен у звечанску тврђаву где је, после нешто више од два месеца, изгубио живот под нејасним околностима (11. новембар 1331). Крунисање Душана за краља обављено је 8. септембра у Сврчину<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=508-9}}</ref>.

[[Датотека:Coronation of Emperor Dušan, in "The Slavonic Epic" (1926).jpg|300px300п|мини|Крунисање Стефана Душана]]

Завршетак рата са Византијом омогућио је Душану да покрене војску на север где је Карло Роберт продро 1335. године. Угарска војска се у паници повлачи пред Душаном, а њен велики део страдао је у Сави. Душан је заузео Мачву, а [[Милтен Драживојевић]] (дотадашњи савезник босанског бана) прелази на страну српског краља. Између 1338. и 1339. године Душан поново води рат са Карлом Робертом. Српска војска прелази Саву и ратује у Срему. Карлов наследник Лајош ратије неколико година против Срба. Међутим, тада је спрска пажња (око 1342. године) усмерена на рат са Византијом<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1969|pp=472-3}}</ref>.

[[Датотека:Zenidba cara Dusana.jpg|300px300п|мини|лево|Женидба Душанова]]

Андроник је умро од болести коју је зарадио у ратовању по Епиру 1341. године. За регента малолетног цара [[Јован V Палеолог|Јована]] постављен је Кантакузин. Он је, међутим, намеравао да самостално завлада те је на високе положаје уздизао своје рођаке. Против њега је устала Италијанка, царица-мајка [[Ана Даласина]] и [[мегадукс]] [[Алексије Апокавк]]. Против Византије је тада био Душан (због Хрељиног одметништва) и бугарски цар Јован Александар (тражећи да му се изда противник [[Шишман II|Шишман]] који се склонио у Цариград). Кантакузин се повлачи у Димотику и крунише за цара. Са своја два сина, [[Матија Кантакузин|Матијом]] и [[Манојло Кантакузин|Манојлом]], покушао је да заузме Солун. Након неуспешног напада на Солун отишао је у Просек где се предао заповеднику града. Одатле је упућен у Велес којим је владао његов познаник [[Јован Оливер]]. Преко њега се повезао са Душаном који га позива у Скопље. Тамо је Кантакузин провео годину дана у преговорима. Душан је тражио све градове западно од Кавале. Савез са Кантакузином подржавала је краљица Јелена. Сазван је и сабор од 24 великаша са којима се Душан саветовао шта треба чинити. Склопљен је договор по коме је свако требало да задржи оно шта освоји{{sfn|Ћоровић|2006|p=205}}<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1969|pp=478-80}}</ref>.

Српски одреди под [[Вратко Немањић|Вратком]] и Јованом Оливером придружили су се Кантакузину који напада Сер. Међутим, пили су много вина коме нису били вични те је доста њих страдало без борбе од срдобоље (1500 људи). Даласина и Апокавк нуде Душану исте услове као и Кантакузин уколико му га преда. Међутим, краљ је остао веран датој речи. Јуна 1343. године Душан осваја Кроју, главни град Средње Албаније (којој је издао једну повељу на грчком језику сачувану у латинском преводу [[Алфонсо V од Арагона|Алфонса Арагонског]] из 15. века. То је једина сачувана градска повеља цара Душана). Грчким градовима потврдио је раније повластице. Српски војници под Кантакузином отказивали су послушност што доводи до разлаза. Кантакузин заузима Бер за кога је и Душан био заинтересован. Није се одазвао краљевом позиву да дође у Скопље. Душан ступа у преговоре са регуларном византијском владом. Договорена је веридба између Уроша и сестре Јована Палеолога<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=516-7}}</ref>.

У рату Душана и Кантакузина значајно је деловање [[Војвода Момчило|војводе Момчила]]. Он је био један од тада доста честих авантуриста који је владао у области Родопа и у јужној Македонији. Оставио је 1344. године Душана и пришао Кантакузину. Располагао је озбиљним снагама од 5000 пешака и 300 коњаника. Кантакузин га је прогласио [[севастократор]]ом. Ана Даласина, настојећи да га привуче на своју страну, дала му је титулу [[деспот]]а. Он је тада оставио Кантакузина и напао његове турске савезнике, али је поражен и приморан да бежи у приморски Перитеорион. [[Битка код Перитериона|Страдао]] је од турских стрела јер га грчки заповедници нису пустили да уђе у град{{sfn|Острогорски|1969|p=482}}<ref>{{harvnbsfn|ИСН|1999|pp=522-3}}</ref>.

Душан је до јесени 1345. године заузео Берат, Валону, Канину, Костур, Хризопољ, Драму и Бер. Солун, за којим је жудео читавог живота, није могао да освоји. Душан почетком 1345. године опседа Сер. Септембра исте године град је пао у српске руке. Исту судбину доживели су сви византијски градови источно од Христопоља. Халкидики са Светом Гором такође су освојени. Крајем 1345. године Душан се у Серу прогласио за цара. Уследило је и крунисање, на Ускрс 16. априла 1346. године<ref>{{harvnbsfn|Острогорски|1969|pp=480-487}}</ref>.

[[Датотека:Savino Zakonopravilo - Ilovichki prepis, 1262.jpg|300px300п|мини|Иловачки препис Номоканона (1262)]]

У прве две године постојања Српског краљевства, српска црква била је потчињена црквеним поглаварима других држава. Православне епископије биле су потчињене [[Охридска архиепископија|Охридској архиепископији]] [[Устанак комитопула|успостављеној]] 1018. године од стране [[Византијско царство|византијског]] цара [[Василије II Бугароубица|Василија]]. На просторима српске државе деловала је Рашка, Призренска и Липљанска епископија. Као поглавару српске цркве, охридском архиепископу [[Димитрије Хоматијан|Димитрију Хоматијану]] се писмом обратио [[Стефан Првовенчани]], велики жупан πάσης Σερβίας καὶ Διοκλείας, око неких брачних питања<ref>{{harvnbsfn|Станковић|2012|pp=111-113}}</ref>{{sfn|Миљковић|2015|p=272}}. Римокатоличке бискупије биле су под јурисдикцијом Дубровачке и Барске надбискупије, сем Которске бискупије која је била потчињена надбискупији у Барију. Сава је 1219. године у [[Никејско царство|Никеји]] издејствовао аутокефалност српске цркве. Никејски [[Теодор I Ласкарис|цар]] и [[Манојло I Цариградски|патријарх]] били су природни савезници Срба у околностима које су уследиле након пада Цариграда. Архиепископ Сава је основао нове епископије (две у приморју — хумска и зетска; шест у унутрашњости — жичка, хвостанска, будимљанска, дабарска, моравичка, топличка), а јурисдикција архиепископије протезала се на читавој територији Српске краљевине. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан оштро осудио је настанак архиепископије{{sfn|Ћирковић|1997|p=201}}.

[[Датотека:Žiča Monastery, overview. Near Kraljevo, Serbia.jpg|300px300п|мини|лево|Манастир Жича данас]]

Добри односи између краља Уроша и Дубровника почели су да се кваре од 1247. године. Разлог за то су давнашњи сукоби између [[Барска надбискупија|Барске]] и [[Дубровачка надбискупија|Дубровачке]] надбискупије. Барска надбискупија остала је једно време без поглавра што је дубровачки надбискуп искористио да поднесе тужбу папи [[Иноћентије IV|Иноћентију IV]] да се барски каптол, наводно, одметнуо од њега. Дубровчани су у Бар послали посредника. Барски кнез је, истина, био предусетљив, али су га грађани дочекали са узвицима: „Шта је папа? Наш господин краљ Урош нам је папа”. Дубровачки клер је остао упоран, тим пре што је у исто време папа изузео Босанску дијецезу из надлежности дубровачког надбискупа и подредио ју је надбискупији Калоче. Дубровачкој цркви је сметало и то што је на место барског надбискупа дошао енергични [[Ђовани Плано Карпини|Ђовани Карпини]] који је недавно као папски легат предводио мисију која је требало да покрсти [[Златна хорда|Монголе]]. Ђовани је, као представник католичке цркве, боравио међу Монголима, у Каракоруму, неколико деценија пре [[Марко Поло|Марка Пола]]. Папа је 1252. године одредио комисију која је требало у року од шест месеци проверити стварно стање на Балкану. Дубровачки кнез тада није могао ступити на српску територију јер му је краљ Урош, наводно, запретио да ће му одрати кожу. Кнез је, са друге стране, прогласио Уроша противником католика, што није могла бити истина јер се Урош недавно оженио Јеленом Анжујском. Јелена је постала заштитник католика у Српском краљевству. Урош је 1252. године опустошио околину Дубровника након чега се задовољио данком кога му је град исплатио. Дубровник је на крају, без изгледа за успех, одустао 1255. године од спора, због великих трошкова<ref>{{harvnbsfn|Благојевић|1989|pp=93-5}}</ref>.

[[Датотека:Visoki Dečani, exterior view, Julian Nitzsche.jpg|300px300п|мини|Високи Дечани]]

Од задужбина српских принчева најпознатије су: [[Манастир Ђурђеви ступови (Црна Гора)|Ђурђеви Ступови код Берана]] (подигао ју је [[Првослав Немањић|Првослав]], син жупана [[Тихомир Завидовић|Тихомира]], пре 1219), манастир [[Манастир Морача|Морача]] (задужбина Вукановог сина [[Стефан Вукановић Немањић|Стефана]], 1252. година), манастир [[Манастир Давидовица|Давидовица]] (подигао ју је Вуканов млађи син Димитрије 1281. или 1282. године), [[манастир Тавна]] код [[Бијељина|Бијељине]] (задужбина Драгутинових синова [[Стефан Владислав II|Владислава]] и [[Урошиц]]е)<ref>{{harvnbsfn|Кашић|1984|pp=80-4}}</ref>.

Стефан Првовенчани и Свети Сава убрајали су се у најобразованије људе свога времена. Књижевност Српског краљевства у средњем веку налазила се под великим утицајем византијске књижевности, посебно њеног центра у Охриду формирано током деловања ученика [[Ћирило и Методије|Ћирила и Методија]]. Најзначајнија средишта књижевности у 13. веку била су: Студеница, Жича, Милешева, Хиландар и Пећ. Ту је извршено нормирање рашке ортографије и писмености и стварана су значајна дела главних књижевних родова тог периода — житија и службе. Томе доприноси и стварање култа првих Немањића<ref>{{harvnbsfn|Благојевић|1989|pp=78-9}}</ref>. Зачетником овог периода српске књижевности сматра се Сава Немањић који је саставио [[Карејски типик|Карејски]], [[Хиландарски типик|Хиландарски]] и [[Студенички типик]]. Карејски типик уређује пустињачки ([[исихасти]]чки) начин монашког живота у Србији. Сава га обогаћује додавањем сопствених специфичности попут удруживања монаха у мање заједнице и обавезе процене манастирског сабора о способности монаха да се подвргне пустињачком начину живота. Хиландарски типик, писан по угледу на типик [[манастир Богородице Евергетиде|манастира Богородице Евергетиде]] у Цариграду (друга половина 11. века), уређује општежитељни начин монашког живота у српским манастирима. У њему је садржано и кратко пролошко житије Симеона Мироточивог. Развијено [[житије Светог Симеона (Свети Сава)|житије]] Сава је унео у Студенички типик. Житије Светог Симеона заузимало је три главе Студеничког типика, а касније је одвојено као посебна целина. Подељено је у 11 глава. Сава истиче овоземаљска дела свога оца како би учврстио положај Немањине династије, посебно Стефана Првовенчаног, на штету Вукана и култа [[Јован Владимир|Јована Владимира]]. Житије Светог Симеона саставио је и Стефан Првовенчани, између 1208. и 1216. године. Треће житије пише јеромонах Доментијан током владавине краља Уроша, до 1264. године, у пиргу Преображења Спасовог, у брдима више Хиландара. Доментијан доноси податке о схватању Срба о легитимитету власти српских владара, пореклу закона и симфонији световне и црквене власти. Савиној књижевној делатности приписује се и Номоканон, написан до 1220. године. На зборнику византијских закона радило је више личности, али је Сава извршио избор закона и обрадио један део. Сваки епископ је, приликом посвећења у Жичи, добио по примерак [[Номоканон]]а. Византијски Номоканон није сачуван<ref>[https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/svsava-sabrana_01.html Свети Сава, сабрана дела]</ref>.

Још један од Савиних биографа је [[Теодосије Хиландарац]]. Стварао је у доба владавина Милутина и Стефана Дечанског и радио је на ширењу култа Симеона Мироточивог и Светог Саве. [[Житије Светог Саве (Теодосије)|Житије Светог Саве]] писао је по Доментијановом шаблону. Његово дело има и историографску вредност. Писано је трезвеније и са мање библијских мотива од Доментијановог житија. Поред Житија Светог Саве, најзначајније Теодосијево дело је [[Житије Светог Петра Коришког]]. Сматра се уметнички најуспешнијим делом средњовековне српске књижевности. Поједини историчари књижевности убрајају ово дело у романе, а Теодосија сматрају за првог српског романописца<ref>[http://toolserver.org/~nikola/antologijasrpskeknjizevnosti.php?id1=7&id2=2 Антологија српске књижевности]{{Мртва веза|date=10. 2018. |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}</ref>.

[[Датотека:Brskovo pozicija tvrdjave 1.svg|200px200п|мини|Положај Брскова]]

Руду су, на просторима које је обухватало Српско краљевство у средњем веку, копали још [[Римско царство|Римљани]]. Срби су, по досељавању на Балканско полуострво, познавали само технику обраде гвожђа. Србија је до половине 13. века била аграрна земља. У почетним годинама владавине краља Уроша долази до насељавања немачких рудара, [[Саси|Саса]], у Србију. Разлог као и тачна година њиховог досељавања је непозната. Свакако су се населили пре 1254. године када се помињу у једној повељи краља Уроша издатој Дубровчанима. Постоје две могуће претпоставке о разлогу досељавања Саса: прва је да су се доселили под притиском Монгола, а друга да су дошли на позив самог краља Уроша привучени обостраним економским интересима. Најпре су се настанили у [[Брсково (трг и рудник)|Брскову]] на Тари, код данашњег Колашина. Драгутин је тамо, током свог краљевања, имао дворац. Саси су се населили и на планини [[Рудник (планина)|Рудник]]. Саси су са собом донели технику обраде обојених метала (сребра, олова, бакра) која је до тада била непозната Србима. Сасима је гарантована аутономија која се огледала у постојању изборног кнеза, независним судовима и слободи вероисповести. Кнез је имао права на свог капелана, печат и преписку са другим владарима. Имао је одређене судске дужности. Независне саске судове чинило је веће од 12 грађана (пургара) којим је председавао кнез. Знак кнежевог судског достојанства била је сребрна палица. Прва римокатоличка дијецеза у Србији забележена је у Брскову. Оно је имало и храм посвећен Светој Марији. Брсково је било под јурисдикцијом Которске римокатоличке епископије. У Брскову су ковани сребрни динари од 1276. године. Представљали су имитацију млетачког сребрног новца. Због фалсификовања новца, [[Данте Алигијери]] је, у свом делу „[[Божанствена комедија]]”, сместио Милутина у девети круг пакла. Од странаца су у саским градовима најбројнији били Дубровчани. Било је и Которана и Млечана<ref>{{harvnbsfn|Ђекић|2000|pp=141-154}}</ref>.

{{Commons categoryCommonscat|Middle Ages in Serbia}}

* {{Cite book|ref=harv|last=Fine|first=John Van Antwerp|authorlink=Џон ван Антверп Фајн|title=The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest|url=http://books.google.com/books?id=LvVbRrH1QBgC|year=1994|publisher=University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5|pages=}}