Дулитлов напад — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
м razne ispravke
Ред 12:
Дулитл се у међувремену дао у потрагу за добровољцима. Будући да је био дирнут национални понос то није био велик проблем, а Дулитл се усто, да би уверио све оне који су сумњичаво вртели главом на помисао о полијетању бомбардером с носача, обавезао да ће он лично пилотирати првим авионом, који ће имати најкраће залетиште.
 
На располагање су добили потпуно нов носач ''Хорнет'' којим је заповиједао капетан Марк А. Мичер, а ваздушно обезбеђење је требало да им пружи ''Ентерпрајз''. Након неколико месеци припрема, ''Хорнет'' 2. априла 1942. коначно креће према Јапану са 16 бомбардера Б-25 на својој палуби, а пратњу му чине крстарице ''Солт Лејк Сити'', ''Нортхемптон'', ''Винснес'' и ''Нешвил'' те 8 [[разарач]]а и 2 [[танкер]]а потребна за дуго путовање које им предстоји. Насред океана им се придружио и ''Ентерпрајз'' којим заповиједа шеф треће флоте, адмирал (тада вицеадмирал) [[Вилијам Хелси]]. План је био да се приближе Јапану на 450-550 миља, одакле би бомбардери полетјели и након истовара бомби даље наставили према аеродромима у [[Кина|Кини]]. Али већ од почетка све је кренуло наопако. Пред зору [[18. април]]а приметили су јапански патролни брод и иако су га успели уништити, нису знали јесу ли Јапанци послати радио поруку. Избор им није био једноставан јер су се налазили скоро {{convert|800 миља|mi|km}} далеко од Јапана и, док су постојале реалне шансе да ће бомбардери стићи до Токија, прилично сигурно је било да неће успети досећи кинеске аеродроме. С друге стране, једва су се чекали решити бомбардера који онако велики нису могли бити пребачени у унутрашњост брода и све време пловидбе преко Пацифика су стајали на палуби. Нису смели ризиковати да их нападне јапанска авијација док им се на палубама налазе огромни авиони пуни горива и бомби (Јапанци ће ускоро [[Битка код Мидвеја|код Мидвеја]] увидети сву бол те ситуације) и Дулитл је одлучио да ипак полети. И он и пилоти што су га следили сада је требало да учине оно за шта су се припремали месецима, а узлетање бомбардера (макар и средњег) са носача није био једноставан посао. Свака посада је имала помоћ официра који је мерио време када ће кренути да би били сигурни да ће до краја писте да стигну тачно када се брод подигне на таласу, чиме се добија неколико додатних метара за сигурније полетање. Ипак, сваки авион после Дулитла имао је по неколико метара дужи залет и на крају је свих 16 успешно полетело и упутило се према Јапану.
 
Сви авиони су успели досећи Јапан и истоварити свој терет бомби од 225 кг изнад Токиа, [[Јокохама|Јокохаме]] и [[Нагоја|Нагоје]], и наставити пут преко [[Источнокинеско море|Источног кинеског мора]], али је њихов учинак био више него скроман (између осталог, лакше је оштећен носач Рјухо). Као што се и очекивало, нити један авион није стигао до аеродрома у Кини. Један је успео да се спусти у [[Владивосток]]у где су посаду интернирали Руси, а остали су једва стигли до кинеског копна где су се присилно спустили. Посаде из 14 од 16 авиона су преживеле слетање и напослетку се, уз помоћ кинеских савезника, вратиле у САД. Посаде из преостала 2 авиона нису биле те среће - двојица су погинула при паду авиона, а осморица су завршили у јапанском заробљеништву. Сви су били мучени и осуђени на смрт, над тројицом је пресуда и извршена, а један је подлегао глади и болести. Преживела четворица су ослобођени у августу 1945.