Јаков Игњатовић — разлика између измена

На књижевни рад је Јашу много утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао за уредника „[[Летопис Матице српске|Летописа]]“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најстакнутијих романтичара у српској књижевности.<ref>"Дело", Београд 1911.</ref> Као писац Игњатовић је пролазио изесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом да би завршио као реалиста.<ref>"Просветни гласник", Београд 1911.</ref> Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности.{{чињеница|date=01. 2010. }} Такви су историјски романи: ''Ђурађ Бранковић'' (првенац, 1855)<ref>"Отаџбина", Београд 1880.</ref> ''Краљевска снаха'' и недовршени ''Дели - Бакић''; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: [[Чудан свет]], [[Васа Решпект]], [[Вечити младожења]], ''Стари и нови мајстори'' и последњи и најобимнији ''Патница''. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „[[Милан Наранџић|Тридесет година из живота Милана Наранџића]]“ и ''Трпен спасен'' (недовршен, у „[[Србадија. Часопис за забаву и поуку|Србадији]]“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).