Јаков Игњатовић — разлика између измена

На књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године ''Песма Милутиновићу''. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „[[Летопис Матице српске|Летописа]]“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најстакнутијих романтичара у српској књижевности.<ref>"Дело", Београд 1911.</ref> Као писац Игњатовић је пролазио изесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.<ref>"Просветни гласник", Београд 1911.</ref> Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности.{{чињеница|date=01. 2010. }} Такви су историјски романи: ''Ђурађ Бранковић'' (првенац, 1855)<ref>"Отаџбина", Београд 1880.</ref> ''Краљевска снаха'' и недовршени ''Дели - Бакић''; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: [[Чудан свет]], [[Васа Решпект]], [[Вечити младожења]], ''Стари и нови мајстори'' и последњи и најобимнији ''Патница''. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „[[Милан Наранџић|Тридесет година из живота Милана Наранџића]]“ и ''Трпен спасен'' (недовршен, у „[[Србадија. Часопис за забаву и поуку|Србадији]]“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).