Артур Шопенхауер — разлика између измена

{{Филозоф

| ширина_слике = 204п

| опис_слике =

| држава_смрти = [[Немачка]]

| школа = [[Универзитет у Гетингену]], [[Универзитет у Јени]]

| школа_филозофије = [[кантијанизам]], [[идеализам]]

| главна_интересовања = [[метафизика]], [[естетика]], [[феноменологија]], [[морал]]изам, [[психологија]]

| утицао_на = [[Семјуел Бекет|Бекет]], [[Хорхе Луис Борхес]], [[Сигмунд Фројд|Фројд]], [[Херман Хесе|Хесе]], [[Макс Хоркехајмер|Хоркехајмер]], [[Карл Густав Јунг|Јунг]], [[Томас Ман|Ман]], [[Фридрих Ниче|Ниче]], [[Гилберт Рајл]], [[Лав Толстој|Толстој]], [[Свами Вивекананда|Вивекананда]], [[Ги де Мопасан|Мопасан]], [[Рихард Вагнер|Вагнер]], [[Лудвиг Витгенштајн|Витгенштајн]], [[Марсел Пруст|Пруст]], [[Алберт Ајнштајн]]

}}

 

Шопенхауер је сматрао да је [[воља]] основа свега, [[Имануел Кант|Кантова]] „ствар по себи”, суштина света који је само [[представа]]. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је [[нирвана]] ([[будизам]]). Главно дело му је ''Свет као воља и представа''. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: ''Метафизика лепог'', ''Метафизика полне љубави'', ''О стилу и писању'', ''О генију'' и др.

 

 

== Биографија ==

Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи. Био је опседнут меланхолијом и злом вољом. Своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат никад није поверавао бријачевој бритви. Увек би легао након што би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би наишли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« [[Граја]] је за њега једно мучење за интелигентно биће. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао је своју сопствену душу.

 

 

 

Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављивања дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као [[макулатура]]. У одељку »О оном шта ко представља« у ''Афоризмима мудрости о животу'', он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део [[човечанство|човечанства]], отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.

 

 

Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи да предаје своју философију на неком од великих немачких универзитета; године [[1822]]. му се за то пружила прилика, кад су му допустили да се у [[Берлин]]у хабилитује као приватни доцент. Своја предавања стављао је намерно у оне исте термине у које је тада и моћни [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегел]] стављао своја. Шопенхауер је очекивао да ће студенти њега и Хегела посматрати очима потомства; али, читао је пред празним клупама. Одрекао се предавања, и осветио се љутим напоменама против Хегела које унакажују каснија издања његовог главног дела. Године 1831. у Берлину је избила колера; избегли су и Хегел и Шопенхауер; али, Хегел се вратио сувише рано, заразио се, и умро за веома кратко време. Шопенхауер се зауставио у [[Франкфурт на Мајни|Франкфурту]] на Мајни, где је остао до смрти.

Универзитети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђење како се сваки напредак у философији врши изван академских зидова. »Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих«, каже [[Фридрих Ниче|Ниче]]. Али, Шопенхауер се постепено навикавао да буде стрпљив; био је уверен да ће га, мада касно, ипак признати. И напослетку, полагано, признање је дошло. Људи средњих класа — адвокати, лекари, трговци — нашли су у њему философа који им је пружао не само претенциозан метафизички жаргон, него разумљив преглед појава актуелног живота. [[Европа]] која је изгубила веру у идеале и напоре [[1848]]. године дочекала је готово са клицањем ту философију која је изражавала очајање од године [[1815]]. Напад науке на теологију, социјалистичко оптуживање због сиромаштва и рата, биолошко наглашавање борбе за опстанак — сви ти чиниоци помогли су најзад да се рашири Шопенхауерова слава.

 

 

 

== Референце ==