Артур Шопенхауер — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
(Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta14))
м (Разне исправке; козметичке измене)
{{Филозоф
| име = Артур Шопенхауер
| слика = Schopenhauer.jpg
| ширина_слике = 204п
| опис_слике =
| држава_смрти = [[Немачка]]
| школа = [[Универзитет у Гетингену]], [[Универзитет у Јени]]
| епоха = [[Филозофија XIX века]]
| регија = Западна филозофија
| школа_филозофије = [[кантијанизам]], [[идеализам]]
| главна_интересовања = [[метафизика]], [[естетика]], [[феноменологија]], [[морал]]изам, [[психологија]]
| утицао_на = [[Семјуел Бекет|Бекет]], [[Хорхе Луис Борхес]], [[Сигмунд Фројд|Фројд]], [[Херман Хесе|Хесе]], [[Макс Хоркехајмер|Хоркехајмер]], [[Карл Густав Јунг|Јунг]], [[Томас Ман|Ман]], [[Фридрих Ниче|Ниче]], [[Гилберт Рајл]], [[Лав Толстој|Толстој]], [[Свами Вивекананда|Вивекананда]], [[Ги де Мопасан|Мопасан]], [[Рихард Вагнер|Вагнер]], [[Лудвиг Витгенштајн|Витгенштајн]], [[Марсел Пруст|Пруст]], [[Алберт Ајнштајн]]
}}
'''Артур Шопенхауер''' ({{јез-нем|Arthur Schopenhauer}}; [[Гдањск]], [[22. фебруар]] [[1788]] — [[Франкфурт на Мајни]], [[21. септембар]] [[1860]]) био је немачки филозоф [[идеализам|идеалист]], класични представник [[песимизам|песимизма]], који је „вољи” дао главно место у својој [[метафизика|метафизици]]. Његов отац је био успешан пословни човек – делом холандског порекла – обожавалац [[Волтер|Волтера]]а и велики противник [[апсолутистичка монархија|апсолутистичких]] типова власти. У [[Хамбург]] се с породицом преселио [[1783]]. године, где су остали до смрти – наизглед самоубиства – његовог оца. Шопенхауерова мајка је била успешан писац [[роман]]а и касније је у [[Вајмар|Вајмару]]у држала салон који су посећивали многи тадашњи књижевници и интелектуалци међу којима је био и [[Гете]]. Артурови односи с мајком су били тешки и антагонични и резултирали су коначним отуђењем.
 
Шопенхауер је сматрао да је [[воља]] основа свега, [[Имануел Кант|Кантова]] „ствар по себи”, суштина света који је само [[представа]]. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је [[нирвана]] ([[будизам]]). Главно дело му је ''Свет као воља и представа''. До већег утицаја дошао је тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: ''Метафизика лепог'', ''Метафизика полне љубави'', ''О стилу и писању'', ''О генију'' и др.
 
Шопенхауерова филозофија се најбоље разуме уколико се препозна његов дуг Кантовој филозофији, којег је сматрао највећим мислиоцем модерног доба. Његова главна замерка филозофији савременика у Немачкој ([[Шелинг|Шелинга]]а, [[Фихте|Фихтеа]]а и [[Хегел|Хегела]]а), је да су под изговором напретка и тежњи да даље развију Кантове идеје, у ствари покушали да филозофирају на начин који је сâм Кант описао као сасвим неприхватљивим. Ако је Кант ишта показао, онда је то да је метафизичка спекулација у застарелом „трансценденталном” смислу потпуно неупотребљива за достизање сазнања које лежи изван људског искуства. По Шопенхауеру, такво је сазнање у принципу недостижно, те се сваки филозоф – и којом год процедуром – који покуша да успостави постојање Бога и бесмртонст душе, у ствари упустио у једно безнадежно филозофско испитивање.
 
== Биографија ==
Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи. Био је опседнут меланхолијом и злом вољом. Своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат никад није поверавао бријачевој бритви. Увек би легао након што би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би наишли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« [[Граја]] је за њега једно мучење за интелигентно биће. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао је своју сопствену душу.
 
Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године [[1813]]., пао је испрва толико под утицај [[Фихте]]овог ентузијазма за један ослободилачки рат против [[Наполеон I Бонапарта|Наполеона]] да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају угушивати.« Уместо да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије. Докторирао је на [[Универзитет Фридрих Шилер|Универзитету у Јени]].
 
После своје дисертације ''О четвороструком корену става довољног основа'' (1813), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — ''Свету као вољи и представи''. Свој рукопис ''-{magna cum laude}-'' послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највишем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и подстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео да носи печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.<ref>{{cite web|title=Артур Шопенхауер|url=http://www.politika.rs/scc/clanak/376740/Kako-umiru-geniji|website=Политика|accessdate=28. 011. 2018}}</ref>
 
Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављивања дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као [[макулатура]]. У одељку »О оном шта ко представља« у ''Афоризмима мудрости о животу'', он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део [[човечанство|човечанства]], отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.
 
Шопенхауер је себе свега толико унео у то једно дело да су сви његови каснији радови само коментари тог дела; он је постао талмудиста своје сопствене Торе. Године [[1836]]., објавио је већу расправу ''О вољи у природи'', која је, донекле прерађена [[1844]], ушла у проширено издање ''Света као воље и представе''. Године [[1841]]., изашла су ''Оба основна проблема етике'', а [[1851]]. две садржином богате свеске ''Парерга и паралипомена'' (дословно: Споредни радови и допуне), које су и на енглески преведене као ''Огледи''. За ово своје најпопуларније и мудрошћу и духовитошћу испуњено дело Шопенхауер је, као целокупан хонорар, добио десет бесплатних примерака.
 
Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи да предаје своју философију на неком од великих немачких универзитета; године [[1822]]. му се за то пружила прилика, кад су му допустили да се у [[Берлин]]у хабилитује као приватни доцент. Своја предавања стављао је намерно у оне исте термине у које је тада и моћни [[Георг Вилхелм Фридрих Хегел|Хегел]] стављао своја. Шопенхауер је очекивао да ће студенти њега и Хегела посматрати очима потомства; али, читао је пред празним клупама. Одрекао се предавања, и осветио се љутим напоменама против Хегела које унакажују каснија издања његовог главног дела. Године 1831. у Берлину је избила колера; избегли су и Хегел и Шопенхауер; али, Хегел се вратио сувише рано, заразио се, и умро за веома кратко време. Шопенхауер се зауставио у [[Франкфурт на Мајни|Франкфурту]] на Мајни, где је остао до смрти.
Универзитети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђење како се сваки напредак у философији врши изван академских зидова. »Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих«, каже [[Фридрих Ниче|Ниче]]. Али, Шопенхауер се постепено навикавао да буде стрпљив; био је уверен да ће га, мада касно, ипак признати. И напослетку, полагано, признање је дошло. Људи средњих класа — адвокати, лекари, трговци — нашли су у њему философа који им је пружао не само претенциозан метафизички жаргон, него разумљив преглед појава актуелног живота. [[Европа]] која је изгубила веру у идеале и напоре [[1848]]. године дочекала је готово са клицањем ту философију која је изражавала очајање од године [[1815]]. Напад науке на теологију, социјалистичко оптуживање због сиромаштва и рата, биолошко наглашавање борбе за опстанак — сви ти чиниоци помогли су најзад да се рашири Шопенхауерова слава.
 
Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године [[1854]]., [[Рихард Вагнер|Вагнер]] му је послао један примерак свог дела ''Прстен нибелунга'', са неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој философији музике. Велики песимиста преобразио се у својој старости у оптимисту; после јела свирао би истрајно у [[флаута|флауту]], и благодарио би времену што га је ослободило ватре његове младости. Са свих страна долазили су људи да га походе; и о свом седамдесетом рођендану, године 1858, био је претрпан честиткама са свих страна света.
 
Овај преображај није дошао прерано: остало му је да живи још две године. 21. септембра 1860. сео је да доручкује, и чинило се да се налази у најбољем здрављу. Сат времена касније нашла га је газдарица како још седи за столом, али мртав.<ref>{{cite web|title=Да ли је Артур ШОПЕНХАУЕР у праву? ЖИВОТ ЈЕ БЕСКРАЈНА ПАТЊА јер је ВОЉА вечито незадовољена!|url=https://www.srbijadanas.com/clanak/da-li-je-artur-sopenhauer-u-pravu-zivot-je-beskrajna-patnja-jer-je-volja-vecito-nezadovoljena|website=Србија данас|accessdate=23. 011. 2018}}</ref>
 
== Референце ==
1.572.075

измена