|
| дела =
}}
'''Еуген Кумичић''' (псеудоним: '''Јенио Сисолски'''); ([[Брсеч]], [[11. јануар]] [[1850]]. — [[Загреб]], [[13. мај]]а [[1904]]) [[Хрватска|хрватски]] је професор, књижевник и политичар.
Гимназију је похађао у Копру и Задру, а завршио у [[Ријека (град)|Ријеци]]. Почео је студирати медицину у [[Праг]]у, али прелази у [[Беч]] гдегдје студира историју, географију и филозофију. Студирао је потом и у [[Париз|Паризу]] романску и посебно француску књижевност, где је под утицајем савремене француске књижевности у којој је предњачио Зола, постао је франкофил. Потом се у [[Загреб]]у запослио као средњошколски професор.
Одушевљавао се ''праваштвом'' те с [[Матко Лагиња|Лагињом]] и Барчичем покреће у Краљевици лист ''Приморац'', уређује ''Хрватску вилу'' (1883) и ''Хрватску''. Након расцепарасцјепа у правашкој странци постаје потпредседникпотпредсједник тзв. ''"Чисте странке права"''. Од [[1884]]. године је као праваш, више пута биран за заступника у [[Хрватски сабор]], гдегдје се истакaоистакнуо као говорник и противник промађарске политике.
Појавио се на књижевном пољу 1879. године са приповетком "Случај". Од објављивања првог романа 1881. године видело се да ће он уместо романтике унети натуралистички стил, под утицајем француских натуралиста.
Сматра се предводником натурализма у хрватској књижевности. Често се користио елементима преузетим из француске тривијалне књижевности те реквизитима књишке романтике. Велику популарност стекао је историјским романима, а писао је и драме те романе са социјалном тематиком.
ОцењујућиОцјењујући Кумичића као књижевника, [[Антун Густав Матош]] је записао: ''"То је први наш [[природњак|натуралист]] и социјални приповједач који се попут [[Гистав Флобер|Флобера]] и [[Емил Зола|Золе]] служио документарно реалистичком методом."'' Насупрот њему, [[Антун Барац]] за Кумичића тврди да у тежњи да створи образац хрватског социјалног романа, писаног реалистичком методом, није успеоуспио као његови француски узори. Упркос свим замеркамазамјеркама, Кумичићеву књижевну таленту не може се порећи снага којом је сликао људе и природу Истре у романима ''"Јелкин босиљак“ и „Зачуђени сватови“,'' као и занимљив критички приказ економског и моралног расула у горњим слојевима грађанског друштва у романима ''"Олга и Лина"'', те ''"Госпођа Сабина"'' који су објављени [[1881]], односно [[1883]]. године.
Написао је читав низ приповедака којекоји се баве свакодневницом књижевних јунака. Пажњу родољубиве хрватске публике је нарочито привукао његов историјски роман "Урота Зрињско-Франкопанска" (1892).<ref>Ђуро Шурмин: "Повјест књижевности хрватске и српске", Загреб 1898.</ref> То је десетак година било најчитаније хрватско штиво.
Написао је две позоришне драме: "Сестре" (1890) и "Обитељска тајна" (1891). Историјска драма "Петар Зрињски", појавила се 1900. године. Превео је неколико наслова са француског, италијанског и шпанског језика.
| 