|
[[Датотека:Kirilpeichinovich.jpg|мини]]
'''Кирил Пејчиновић''' (1770-1845) био је [[Срби|српски]] [[Православље|православни]] монах и [[писац]].
== Биографија ==
Кирил Пејчиновић рођен је у селу [[Теарце]] код [[Тетово|Тетова]], 1770. године, у [[Срби|српској]] породици,.<ref> "Велика Србија", Солун, 4. април 1918.</ref> која је припадала роду Дојчинои чије су [[Слава|крсне славе]] Алимпије Столник и Ђурђевдан.<ref>{{cite book |last1=Трифуноски |first1=Јован |title=Полог: антропогеографска проучавања |date=1976 |location=Београд |page=322}}</ref> Световно име није познато, већ само његово монашко име Кирил. Образовање је стекао у манастирским школама, прво у манастиру [[Манастир Свети Јован Бигорски|Свети Јован Бигорски]] код [[Дебар|Дебра]] (код учитеља Јова), а затим и у [[Манастирманастир Хиландар|манастиру Хиландару]] где се замонашио, заједно са оцем и стрицем.<ref>"Нова искра", Београд, мај 1906.</ref> По повратку из Хиландара постаје јеромонах и игуман у [[Кичевском манастиру [[Манастир Свете Богородице Пречисте|Света Богородица Пречиста]]. У том манастиру ради као учитељ по тзв. манастирској методи, на простом народном језику.
Од 1801. до 1817. године, био је игуман у [[Марков манастир|Марковом манастиру]] крај [[Скопље|Скопља]]. У Марковом манастиру је популаризовао службу на [[Српски језик|српском језику]], што скопском владики, који је био [[Грци|Грк]], није одговарало. Због тога бива протеран и наново одлази у Хиландар по савете оца, стрица и других монаха шта му ваља чинити. Након тога, 1818. године одлази у [[манастир Лешак]], из времена [[Немањићи|Немањића]], недалеко од свог родног села, где га као игуман обнавља, осликава и изграђује конаке, библиотеку и школу, тако да манастир постаје центар просветитељства овог дела [[Стара Србија|Старе Србије]]. Српски аутори га због његовог рада и стремљења називају "Доситеј Јужне Србије".<ref>др Јован Хаџи Васиљевић: "Просветне и политичке прилике у јужним српским областима 19. века", Београд 1928.</ref>
Србина Кирила, [[Македонци (народ)|Македонци]] својатају и сматрају за једног од родоначелника македонске књижевности. Иако црквено лице, он пише на народном језику, а његова дела представљају веран приказ економског и духовног живота српског становништва на овом простору, с почетка 19. века. Просветни рад Кирила Пејчиновића заснива се на сакупљању старих књига и рукописа, оснивању школе и унапређењу рада штампарије Теодосија Синаитског. Кирил се трудио да описмени што више људи, па је често путовао и доносио књиге које је успут прикупљао, јер је сматрао „да не е писмо све би се заборавило, и Бог дали има или нема не би се знаело". Поред образовања, трудио се да народ окуражи у тешким временима под турском влашћу „да живимо као браћа, један за другог да се молимо и један другог да жалимо, један другоме да помажемо, један другоме терет да носимо".
Пејчиновић је написао три књиге. Прву књигу "Огледало" (1816. године) штампао је у [[Будимпешта|Будиму]], и она у основи представља приручник за свештенике. Ту књижицу иако написана, како пише на њеним корицама - на простом и некњижевном [[Бугарски језик|бугарском језику]] [[доње [[Мезија|Мезије]], објављена је трудом и трошком српског свештеника Косте Стошића из [[Призрен]]аПризрена. Друго дело "Утешение грешним" за које се каже да је само "приведено на прост језик", састављено је од молитви и беседа. Кирил је тражио, 1833. године, новчану помоћ у [[Кнежевина Србија|Србији]], од [[Кнез Милош|кнеза Милоша]], потребну за штампање ове књиге, јер је желео да је штампа у [[Крагујевац|Крагујевцу]]. Мада је Милош подржао Пејчиновића, помоћ је изостала, јер је црквена цензура сматрала да садржи превише [[Турцизми|турцизама]] и народног говора, тако да је књига штампана тек 1840. године код хаџи поп Теодосија Синаитског у [[Солун]]уСолуну. Трећа књига "Житије кнеза Лазара" посвећена ктитору манастира Св. цару Лазару - косовском мученику, у којем је аутор живео и умро, је остала у рукопису.
[[Датотека:The tomb of Kiril Pejčinoviḱ.JPG|мини|Оригиналан надпис је срушен од Албанаца. Уместо спрског слова Ћ [[македонска азбука]] пише као Ќ.]]
Кирила данас својим просветитељем сматрају поред Македонаца, и [[Бугари]], мада је језик којим је писао подједнако далеко од српског, колико и од [[Македонски језик|македонског]] и бугарског. Он у предговору своје прве књиге наводи да је писана на некњижевном бугарском језику, а обзиром да је у то време у [[Северна Македонија|Северној Македонији]] и на југу [[Србија|Србије]], био доминантан утицај Бугара, то је разумљиво. Бугарски аргумент када је реч о националном својатању, је и подршка "њиховог" штампара архимандрита хаџи Теодосија из Дорјана, који је познат по форсирању [["славјанствo"|"славјанствa"]]. Такође, у Србији се још увек писало црквено-словенским језиком, који Кирил, како сам каже, није најбоље знао. Језик којим је писао не упућује на његову националну припадност, већ је то језик његовог родног краја. Ћирил (српска варијанта његовог имена) је у највећој мери оријентисан на Србе, који му помажу као "свом". Село Теарце у ком је рођен, смештено је у подножју [[Шар-планина|Шар- планине]], одвајкада српском простору. Одлазак у српски Хиландар, а не у неки бугарски манастир, сведочи о његовој припадности. Прву књигу штампао је у Будиму, трошком српског свештеника, а жеља да другу књигу штампа у Крагујевцу, указује на његове српске корене. На крају, препознатљиво српско презиме које се завршава са словом "ћ" - такође недвосмислено упућује на његов род.
Кирил Пејчиновић је умро 12. марта 1845. године и сахрањен је у порти манастира Лешак. Мермерни споменик са крстом, на којем је уклесан текст који он за живота саставио, уништили су побуњени [[Албанци]]Шиптари.
== Референце ==
|
