|
Стварањем ове „нова” Црне Горе, нијесу се само стекли услови да се она за кратко вријеме кострујишеконструише као другачија друштвена, културолошка и политичка заједница од оне која је створена 1878. године, већ и да се у потпуности маргинализује друштвено, културолошко и политичко биће које је представљало историско језгро црногорске државе. Она традиционална, „херојска” или нахијска Црна Гора, Црна Гора између [[Скадарско језеро|Скадарског језера]] и [[Ловћен]]а, ријеке [[Морача|Мораче]] и Паштровачке горе, која је стекла независност у XВИИIXVIII вијеку и створила независну државу, постала је 1914. године друштвена и културолаошка мањина. У цјелини гледано, добици Црне Горе у Балканским ратовима нијесу били за превелико радовање. Сирмомашна и исцрпљена држава добила је велики простор, који је, ако хоће да јој буде од користи, најприје морала да администраткивногадминистраткивно уреди, комуникацијски повеже са државним средиштем и социјалног култивише. Ни за један од тих подухвата, црногорска држава није ималалимала снаге. Још је већи проблем за црногорску државу био како да код 180000 нових поданика, који су [[Османско царство|Османлиско царство]] сматрали својом државом, развије осјећај лојалности. Велика насиља, која су према, развије осјећај лојалности. Велика насиља, која су према неправославном становништву током рата чињена, учинила су тај задатак још тежим, а понегдје чак и немогућим.
Крај Балканских ратова донио је Црној Гори још један проблем, можда и највећи. С протјеривањем Османлијског царства са Балкана, нестао је и разлог који је Црну Гору чинио важним за велике силе, првенствено за [[Руска Империја|Русију]]. Због тога је руска политика послије 1913. године, све отвореније заступала становништво да је Црна Гора завршила своју државну мисију и да је послије уклапања Османлијског царства са Балкана, треба припојити Србији.
|
