Манастир Свети Ђурађ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке; козметичке измене |
|||
Ред 2:
{{Инфокутија Хришћанска богомоља
| име = Манастир Свети Ђурађ
| слика = Sv Djuradj1.JPG
| опис_слике =Манастир Свети Ђурађ
| држава = {{РУМ}}
Ред 11:
| мапа = Romania
| latd = 45 | latm = 24 | lats = 31 | latNS = N
| longd =
}}
'''Манастир Свети Ђурађ''' (''Сенђурађ'' или ''Шенђурац на Брзави'') припада [[Епархија темишварска|Епархији темишварској]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] у [[Румунија|Румунији]] у [[Тимиш (округ)|Тимишком округу]].<ref>{{Cite web
== Положај ==
Ред 25:
Од средине 18. века сливају се многи прилози у манастирску касу, па је 1764. године највећи део конака могао бити завршен. Храм је делимично обновљен 1766. године под настојатељем Симеоном Матејевићем. Помогли су обнову манастира -монашких ћелија Срби Банаћани својим прилозима: Димитрије Секулић из Баваништа (за трпезарију и помоћне зграде), Димитрије Петро-Стојковић, Георгије Калиновић, Недељко Кирић, Јанко Васиљевић из Дете, и Живојин Милошевић. Посебно је значајан дар епископа темишварског Викентија Јовановића Видака: 4000 ф. у сребру и 200 цесарских дуката у злату. Епископским прилогом изграђен је стан за настојатеља манастира са пет соба.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Према опису манастира из 1771. године, црква је била омања, али од чврстог материјала, са конацима који садрже 12 ћелија под истим кровом. Било је ту још грађевина, попут трпезарије, више комора и три подрума. Око манастирског здања подигнут је 1779. године за време архимандрита Герасима високи зид. Земљишни посед се састојао од оранице и шуме.
Већ 1772. године нанета је велика материјална штета манастиру, јер му је држава (Ерар) одузела дотадашњи велики прњавор село Шенђурац са око 1500 јутара земље. Калуђери су за узврат 1775. године присвојили "Малу Шуму" уз село Св. Ђурађ. Власт је тражила да се та шума врати, мада је манастир одбијао. Дуго времена је током 18. века владало непријатељств између калуђера и државе. Још 1753. године манастир није плаћао порез на млинове, па им је власт обе воденице "замандалила". Од 1795. године креће опадање манастира, и смањује се број монаха. Остављен је манастиру мали прњавор, као засебно село под именом "Манастир". Манастир је подигао у 19. веку две воденице: Успенску (1808) и Св. Павловску (1828). Насељени су 1830. године под архимандритом Кенгелцом у Прњавору, контрактуални житељи. Срби су дошли из Парабућа у Бачкој а Румуни из околине - Егреша, Ходоња, Комлоша, Мунаре и Секешута "одакле су сви протерани јер општине не беху од њих у јавној сигурности". Да зло буде горе, око манастира су се врзмали и разбојници придошли 1737. године.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Архимандрит Стефан Михајловић (
Када је дошло до законске редукције броја православних манастира, братство укинутог манастира Партош, населило се ту са својим инвентаром и надокнадом за изгубљени посед. Материјално бољој ситуацији погодовала је и куповина прњаворске земље 1782. године.<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref>
Калуђери су тражили да им цар врати оно што је манастиру припадало од давнина. Цар их је обештетио тако што им је исплаћен пун процењен износ имовине - 8896 ф. а без одржане лицитације.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref>
Ред 36:
Садашња манастирска црква у барокном стилу грађена је 1793-1794. године. Сразмерно је вилика са два кубета, на једном кубету се налазила четири лепа звона и сат. Храм је свечано освећен 29. јуна 1794. године, за време игумана Августина Петровића. Зидни живопис је бесплатно урадио 1799. године извесни иконописац [[Павле Ђурђев]] из села Св. Ђурађа. Њему су помагали синови Сава и Влајко те унук Будиша.<ref>"Застава", Нови Сад 1908. године</ref> Приказао је између осталог и серију ликова Срба светитеља, у куполи. Исте године погођен је билдхауер из Сомбора, [[Аврам Мануиловић]] да резбари иконостас, певнице и владичански трон - све у духу класицизма. Иконостас манастирске цркве Ђурђевске цркве осликао је иконописац [[Јован Исајловић - Старији]] током 1803-1804. године. Била је то заслуга архимандрита Павла Кенгелца. Поједине иконе са иконостаса да се насликају платили су верници: Јован Панајот трговац из Темишвара - икону Св. Ђурђа, затим следе дародавци трговци Софроније и Ђорђе Стефановић из Темишвара, Јован Аврамовић исто, мајка игумана Петровића Магдолна, Аца Живковић из Темишвара, Ћирило Веселиновић исто, Ђорђе Младеновић исто, Јован Лаковић судија велико-кикиндски и др. На Богородичином трону је копија чудотворне иконе [[Богородица Бездинска|Богородице Бездинске]] (Винчанске). За време игумана Стефана Николића манастир је подигао и школске зграде у селу Шенђурцу и прњавору Манастиру.
Од старих икона среће се "Распеће Христово" из 1748. године, које је платио да се наслика Ђорђе Павла Теодоровић. Почетком 20. века у манастирској библиотеци и архиви чувани су папири од 1760.
== Манастирско братство ==
Познати су сви настојатељи и старешине манастирске од 1486. године. Најстарији познат игуман био је Аристарх из наведене године. Игуман 1613. године је Леонтије, а Пантен 1699-1724. године. Некада је у манастирском братству било и по 15 калуђера. Приликом пописа 1771. године, каже се да их је тада било 12. Најпознатији архимандрит био је [[Павле Кенгелац]] (
Претплатници једне српске књиге 1842. године били су калуђери Свето Георгијевског манастира: Теон Богосављевић намесник, затим јеромонаси Пантен Јовановић, Давид Арсеновић, Амврозије Јовановић и ђакон Израиљ Зорљенац.<ref>Христијан Шмит: "Евстатиј или повест почетка Христјанства...", превод са немачког Димитрије Чобић, Земун 1842. године</ref>
У 20. веку број монаха је био минималан, обично је ту настојатељ и један или два монаха. Године 1905. настојатељ је Стефан Николић игуман (од 1891), који се замонашио у манастиру Бездину 1882. године, а за игумана произведен 1901. године. као и у другим манастирима, било је мало монаха, а већи део је био распоређен на функцијама или парохијама као администратори. Било их је тако 1905. године у Хрњакову, Станчеву, Лепоглави, Краљевцу и Малом Бечкереку. У самом манастирском седишту били су игуман Стефан Николић, Серафим Журковић јеромонах намесник и Никанор Савић јерођакон.<ref>Мата Косовац, наведено дело</ref> Монашки живот у манастиру Св. Ђурђа на Брзави, угасио се 1950. године са смрћу игумана Никанора Савића. Постојала је тридеценијска пауза свештеничког администрирања, све док 1989. године ту није замонашен и рукопроизведен у чин архимандрита, умировљени протојереј Војин Паскуловић - са новим именом Вењамин. Године 2000. у манастиру је замонашена мати Евгенија (уствари Добрила Станковић), због чега је манастир постао женски, и она је извесно време ту била једини житељ.
Ред 45:
== Галерија ==
<center><gallery widths="200px" heights="200px" perrow=4>
</gallery></center>
Ред 57:
== Извори ==
{{Commonscat|St. George monastery (Sângeorge)}}
{{reflist}}
| |||