Миомир Вукобратовић — разлика између измена

| editor-last=Hendrih

| editor-first= Katica (Stevanović)

| title = Belgrade school of robotics

| trans_title =

| url = http://facta.junis.ni.ac.rs/macar/macar2000/macar2000-28.pdf

| language = {{en}}

}}</ref>

| познат_по = хуманоидна роботика, [[тачка нула момента]]

 

'''Миомир Вукобратовић''' ([[Ботош]], [[26. децембар]] [[1931]] — [[Београд]], [[11. март]] [[2012]]) био је [[машинство|машински]] [[инжењер]] и пионир хуманоидне [[роботика|роботике]]. Био је редовни члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]] од [[1994]]. на Одељењу техничких наука. Један је од оснивача [[београдска школа роботике|„београдске школе роботике“]].<ref name="sanu">{{Cite web

| url = http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:261178-Roboti-i-cuvaju-i-ciste

| month =

| work =

== Биографија ==

Професор Вукобратовић је рођен 26. децембра 1931. године, у селу [[Ботош]]у код [[Зрењанин]]а. Дипломирао је [[1957]]. на ваздухопловном смеру [[Машински факултет Универзитета у Београду|Машинског факултета у Београду]]. [[Доктор наука|Докторат]] техничких наука стекао је [[1964]], такође на Машинском факултету, из области прорачуна чврстоће структура, а [[1972]]. и на Централном институту за машинство [[Академија наука СССР|Академије наука Совјетског Савеза]].<ref name="sanu" /><ref name="impvuk">{{Cite web

 

Након завршетка Школе резервних официра, ваздухопловнотехничке службе [[Југословенска народна армија|ЈНА]] у [[ваздухопловнотехнички школски центар РВ и ПВО — Рајловац|Школском центру РВ и ПВО]] у [[Рајловац|Рајловцу]] код [[Сарајево|Сарајева]], [[јануар]]a [[1958]]. дошао је у [[Ваздухопловнотехнички институт]]. Ту је радио до јануара [[1965]]. године, на прорачунима [[чврстоћа|чврстоће]] и [[аероеластичност]]и ваздухопловних структура, на пројектима [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|југословенских]] војних авиона са [[турбомлазни мотор|турбо-млазним мотором]] [[Г-2 Галеб]] и [[Ј-21 Јастреб]],<ref name="impvuk" /> након чега се демобилисао. Тада је прешао у [[Институт Михајло Пупин|Институт „Михајло Пупин“]]<ref name="kremaginet">{{Cite web

где је радио до [[1996]]. године, у звањима сарадника, руководиоца, вишег научног сарадника и научног саветника. У ИМП-у је од [[1968]]. био шеф Одсека за биодинамику, директор Лабораторије за роботику и флексибилну аутоматику и коначно директор Центра за роботику.<ref name="pregled">

{{Cite web

| last = Vukobratović

| first = Miomir

| title = Zero-moment point — Thirty five years of its life

| journal = [[International Journal of Humanoid Robotics]]

| language = {{ен}}

| format = PDF

 

Дописни члан Српске академије наука и уметности је постао [[7. мај]]а [[1981]], а редовни члан је од [[27. октобар|27. октобра]] 1994. Тренутно је председник Одбора за машинство. Инострани члан Академије наука Совјетског Савеза (сада Руске академије наука) је постао [[27. децембар|27. децембра]] [[1988]]. (по подацима са сајта РАН-а [[1. јануар]]а 1988.<ref>{{Cite web

| url = http://www.ras.ru/win/db/show_per.asp?P=.id-49961.ln-ru.dl-.pr-inf.uk-12

| publisher = Российская академия наук

| language = {{ру}}

 

=== Аутоматика и роботика ===

У Институту „Михајло Пупин“ почео је да ради на проблемима [[аутоматика|аутоматике]] и роботике. У другом, релативно кратком, периоду рада постигао је значајне резултате у области сензорне анализе аутоматских контролних система. Истраживања у овој области је заокружио објављивањем [[монографија|монографије]] {{јез|en|General Sensitivity Analysis}} у сарадњи са професором [[Рајко Томовић|Рајком Томовићем]] ([[1971]]. на енглеском и [[1972]]. на [[руски језик|руском]] језику).<ref name="impvuk" /><ref name="impvuk-pub">{{Cite web

 

Истраживања у трећој области — хуманоидној роботици и проблемима динамике двоножних робота — у којој је и даље активан, почиње [[1967]]. године.<ref name="odbrana" /> У јануару [[1968]], на Свесовјетском конгресу теоријске и примењене механике у [[Москва|Москви]], уводи метод за контролу кретања и стабилности двоножних хуманоидних робота. У периоду 1970—1972, са Давором Јуричићем и осталим сарадницима, метод је разрађен и конкретизован, те добија назив „[[тачка нула момента]]“ ({{јез-енгл|Zero-Moment Point; ZMP}}). Иако је метод био брзо прихваћен у научним круговима, на прву практичну реализацију се чекало 16 година, до [[1984]], када је у лабораторији [[Ичиро Като|Ичира Катоа]] на [[Универзитет Васеда|Универзитету Васеда]] примењен на роботу [[WABOT|-{WL-10RD}-]].<ref name="ijhr" /> По речима истакнутих [[јапан]]ских роботичара, шире интересовање за роботику у тој земљи почиње након Вукобратовићеве серије предавања, седамдесетих година, на јапанским [[институт (ТВ серија)|институтима]] и [[универзитет]]има.<ref name="kremaginet" /><ref name="kockica">{{Cite web

| first = Carlos André Dias

| editor = Marco Ceccarelli

| others =

| title = International Symposium on History of Machines and Mechanisms: Proceedings HMM2004|url= http://books.google.com/books?id=FqZvlMnjqY0C&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false

| accessyear=

| accessmonth =

| publisher = Kulwer Academic Publishers

| location = Dordrecht

| doi =

|pages=371–389

| chapter = Biped robots: The state of art

| chapterurl = http://books.google.com/books?id=FqZvlMnjqY0C&lpg=PP1&pg=PA371#v=onepage&q&f=false|quote =

У том периоду, 1972, на Централном институту за машинство АН Совјетског Савеза одбранио је свој други докторат на тему „Динамика, контрола, стабилност и реализација активних антопоморфних механизама“.

 

На основу теоријских резултата у моделовању хода двоножних робота, током 1971. и 1972. године, предводио је тим који је развио и реализовао први активни [[егзоскелет]] за [[параплегија|параплегичаре]]. Развијен на ИМП-у, у сарадњи са Клиником за оптопедију и финансиран од стране [[Сједињене Америчке Државе|америчке]] [[Национална фондација за науку|Националне фондације за науку]] ({{јез-енг|National Science Foundation; NSF}}), егзоскелет је био [[маса|масе]] 12 [[килограм]]а и омогућавао је успешан ход непокретним особама. Прва јавна демонстрација рада је извршена на симпозијуму у [[Дубровник]]у 1972. године. Егзоскелет је данас изложен у Политехничком музеју у Москви.<ref name="kockica" /><ref name="vreme">{{Cite web

| url = http://www.vreme.com/cms/view.php?id=642348

| last = Bubnjević

| first = Slobodan

| work = Vreme, br. 911

| publisher = Vreme

У периоду 1977—1978. Вукобратовић је био вођа тима који започео прву југословенску генерацију индустријских робота — [[UMS (индустријски роботи)|-{UMS}-]]. Први модел, -{UMS-1}-, облика људске руке, је био и први индустријски хуманоидни робот, а коришћен је у [[земун]]ском [[ФК Телеоптик|Телеоптику]] у тестирању [[термостат]]а за [[аутомобилски мотори|аутомобилске моторе]].<ref name="odbrana" /><ref name="irh">{{Cite book|last=Hunt

| first = V. Daniel

| edition = Fourth Printing|year=1983

| publisher = Industrial Press

| location = New York

|pages=326

| chapter = Yugoslavia

| chapterurl = http://books.google.com/books?id=fHZTIZ8K-lUC&lpg=PA326&pg=PA326#v=onepage&q&f=false

 

Следећи помак у рехабилитационој роботици Вукобратовић је постигао [[1980]],<ref name="imphist">{{Cite web

 

== Награде и признања ==

Међу признањима која је професор Вукобратовић добио су<ref name="sanu" /><ref name="mai">{{Cite web

}}</ref>:

* [[Списак добитника Седмојулске награде|Седмојулска награда]] ([[1976]]. — за изузетна постигнућа у роботици)

* [[Награда АВНОЈ-а]] ([[1982]]. — за највиша достигнућа у роботици и [[кибернетика|кибернетици]])

* [[Црквени орден Светог Саве|Орден светог Саве]] првог реда ([[1994]]. и [[1995]]. — за пионирски рад у рехабилитационој роботици)

* Награда „Јозеф Енгелбергер“ (1996. — за пионирске резултате у роботици)

 

== Види још ==

 

== Литература ==

 

== Спољашње везе ==

 

{{DEFAULTSORT:Вукобратовић, Миомир}}