Демократија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м pravljenje sablona Cite book |
м pravljenje sablona Cite book; козметичке измене |
||
Ред 1:
{{Облици држава}}
[[Датотека:Economist Intelligence Unit Democracy index.svg|мини|
{{Col-begin}}
{{Col-break}}
Ред 33:
== Облици и предуслови демократије као концепта друштвеног уређења ==
Постоје две врсте демократија:{{sfn|Held|2006|pp=}}
* [[neposredna demokratija|директна (непосредна) демократија]] и
* [[представничка демократија|репрезентативна (представничка) демократија]].
У [[neposredna demokratija|директној демократији]] сви грађани учествују у процесу доношења одлуке, чиме се спречава стварање моћи у рукама изабраних представника. Ипак, највећи број данашњих демократија су представничке. Савремена директна демократија је изражена кроз три основна облика: [[иницијатива|иницијативу]], [[референдум]] и [[опозив изабраних представника|опозив]].
У [[представничка демократија|представничкој демократији]] грађани на изборима бирају своје представнике у [[парламент]]у и дају им ауторитет да доносе одлуке у њихово име. Иако је непосредна или директна демократија маргинализована у корист представничке (репрезентативне), поједине области у свету успевају да задрже овај облик учешћа грађана у политичком животу. Такав је случај са [[Швајцарска|Швајцарском]] која је, захваљујући кантоналном уређењу, успешно интегрисала непосредност учешћа грађана у доношењу претежног дела политичких одлука. Облике непосредне демократије срећемо као предвиђене и у већини савремених [[устав]]а. Најчешће су то народна иницијатива и [[референдум]].
Да би се неки систем могао звати демократским, у некој држави, сваки грађанин мора имати иста права и слободе (све док туђа права и слободе не прекрши).{{sfn|Dahl|1963|pp=}} Права и слободе политичка наука разврстава у 4 генерације: грађанска, политичка, економска и социјална те права везана за [[животна средина|животну средину]]. Она подразумевају слободу [[вероисповест]] и, националног и етничког опредељења, употребе језика, слободу медија и штампе, слободу грађана да се окупљају и размењују мишљења ... Сваки грађанин (пунољетни) мора имати право на глас да бира свога представника у парламенту или влади. Он то ради на изборима који морају бити редовни (најчешће сваких четири или шест година), непосредни, тајни (могућност да гласа у тајности) општи (право учешћа свих пунолетних грађана), и једнаки (један грађанин један глас). Такође, такво друштво мора подржавати сваки облик [[плурализам|плурализма]]. То значи да држава мора имати више политичких странака ([[политичка партија|политичке странке]]) и интерсних група ([[групе за притисак]]) и да грађани слободно могу приступати њима или основати своје.
Ред 58:
У принципу демократија се оличава системом ''једна особа једнако један глас''. Тај принцип је генерално сматран као фундаменталан за демократију. Ипак иако је у теорији овај систем признат и прихваћен, у стварности ситуација је другачија и ретко се примењује јер његова употреба за једне је веома неефикасна, на пример технички и економски је изводиво да се читава популација једне земље консултује (рецимо референдумом) око градње базена у једном граду те земље, али су мале шансе да то буде за опће добро популације. Исто тако овај систем представља опасност за мање етничке или националне групе.
Једнакост се може такође мерити важношћу коју објекат политичке одлуке реално има за гласаче. Да би се решили проблеми а задржао се систем „једна особа једнако један глас“ уобичајено кориштено решење је његова импликација на географски подељеним деловима. Теоретски гледано постоји још једна лоша страна система „једна особа једнако један глас“, а то је да се долази до коначне одлуке која за собом повлачи констатацију да они који су били против су уствари део система „једна особа једнако нула гласова“, јер је на пример њихов предлог одбачен а усвојен други.
=== Избори као обред ===
[[Датотека:Electoral democracies.png|мини|
{{leftlegend|#000080|Државе у којима је изборна демократија}}
{{leftlegend|#cccccc|Остали}}]]
Избори сами по себи нису довољан услов за постојање демократије.<ref>{{Cite book|author=Diamond, Larry & Leonardo Morlino.| title = Assessing the Quality of Democracy.| publisher = JHU Press|year=2005|isbn=978-0-8018-8287-6|pages=}}</ref>
Изборе су често злоупотребљавали ауторитативни режими или [[диктатура|диктатуре]] да оставе лажан утисак демократије. За то постоји више метода:
* ограничење профила кандидата
* ограничење стварне власти коју смеју да имају изабрани заступници или политике коју смеју да воде док су на власти
Ред 80:
Како се обично користи, реч ''демократија'' често значи исто што и ''либерална демократија''. Док је сама демократија систем владавине који дефинишу и легитимишу избори, либерална демократија може укључивати [[уставни либерализам]], где се одређена културно субјективна [[грађанска права|права појединаца]] штите од пуког гласа већине; с друге стране, у [[нелиберална демократија|нелибералним демократијама]] таква ограничења не постоје. Ово су неке особине многих либералних демократија:
* [[Устав]] који ограничава моћ владе и штити многа грађанска права
* [[Опште право гласа]], које свим грађанима јамчи право гласа без обзира на расу, пол или имовинско стање
* [[Слобода говора]]
* [[Слобода штампе]] и приступ недржавним изворима информација
Ред 88:
* Широко и дубоко утемељено [[цивилно друштво|грађанско друштво]]
* Независно судство
* Систем међусобног надзора међу гранама власти
[[Датотека:Congressrallydelhi (91).JPG|
Ова дефиниција обично има неке ограде. Одлуке које се доносе путем [[избори|избора]] не доносе сви грађани него само они који желе суделовати гласовањем. Осим тога, право гласа обично немају сви грађани. Већина демократских земаља даје право гласа онима који су старији од одређеног узраста, обично изнад 18. године. Неке земље имају и друге категорије људи који не смеју гласати (нпр. затвореници или бивши затвореници).
Понекад је систем власти либерална демократија, али формално се зове другачије: на пример, [[Канада]] је [[краљевина|краљевство]], али заправо земљом влада демократски изабран [[парламент]].
Ред 118:
Без обзира да ли у некој држави грађани имају доста широко право гласа, владавина већине може довести и до ''тираније већине''. Ово значи да постоји могућност да, у демократском систему, већина грађана да ауторитет заступницима, који би заступали мишљење те већине грађана, и можда радили против мањине. Ово, наравно, поткопава мишљење да демократија представља све људе. На пример, теоријски је могуће да у либералној демократији већина грађана изабере заступнике који би одлучили да неку мањину (религијску, етничку и друге) криминализују (директно или индиректно).
Поборници демократије, на неколико начина, покушавају да ову тврдњу оповргну. Они тврде да у могим демократским земљама постоји [[устав]] који штити грађане од тираније већине. [[Устав]] (небитно да ли је писани или не) може препознати да ли је нека мера, која је проведена кроз [[законодавна власт|законодавство]] и [[извршна власт|извршну власт]], уставна или противуставна, и ако је противуставна она прво мора проћи кроз независно [[судска власт|судство]] да би била прихваћена (док судство, као независно, може видети да је та мера неуставна и поништити је). Још један аргумент је да и поред ризика, већинска власт је најпожељнији систем, и да је ''тиранија већине'', ако постоји, ипак побољшање од ''тираније мањине''. У пракси, историја је пуна примера где је владајућа мањина тлачила већину (која '''није имала''' право гласа), али такође, и примера где је друштво тлачило мањину (која је '''имала''' право гласа). Један од закључака који можемо видети из историје је да право гласа не мора значити одбрану од угњетавања или тлачења, али да је ипак боље имати право гласа него га немати никако.
Овде су неки примери гдје је већина радила против жеља мањине у вези појединих питања:
Ред 125:
** Дистрибуција [[порнографија|порнографије]] постаје илегална ако материја крши ''друштвене стандарде'' о достојанству.
** Групе које се боре против [[побачај]]а су окарактерисале нерођену децу као угњетавану, немоћну мањину без права гласа.
* Већина често ставља веће порезе богатој мањини
* Конзументи дрога се често виде као мањина која је тлачена од већине. Често поборници легализације дроге немају право гласа.
* Друштвено третирање хомосексуалаца је такође у овом контексту. Током већег дела 19. и 20. века власти у [[Уједињено Краљевство|Британији]] су прогониле хомосексуалце, и ово је постало познато када су прогоњени [[Оскар Вајлд]] и [[Алан Тјуринг]].
* У Северној Ирској католици се представљају као мањина која је терорисана од протестантске већине.
* Познати [[филозофија|филозоф]] [[Сократ]], је осуђен на смрт зато што је био безбожан и што се противио владајућој демократији.
Ред 135:
== За и против ==
Традиционално, сврха демократије је да заустави превелико гомилање моћи у рукама једног појединца или неколико њих.{{sfn|Dahl|1991|pp=}}{{sfn|Dahl|2000|pp=}} Она треба да створи равнотежу која би дала довољно моћи за оно што Александар Хамилтон назива ''снажном и енергетичном владом'' и да избјегне давање превише моћи тако да се она злоупотријеби. Неки, као Винстон Черчил, сматрају демократију ''најмање лошим'' од свих облика владавине (''демократија је најгори облик владавине осим свих осталих који су били испробани са времена на време'' В. Черчил).
Стварајући систем где грађани мог смењивати владајућу групу, без промене легалног темеља владавине, демократија смањује политичку несигурност и нестабилност, и уверава грађане да колико се год они не слагали са постојећим мерама, имаће шансу да промене оне на власти, или мере са којима се не слажу. Демократија је, такође, везана за идеју уставне владавине, стављајући границу коју владајућа већина у влади не може пречи.
Ипак, неки верују да не постоји систем који може идеално да управља друштвом и да демократија није морално идеална. Заступници ове тврдње говоре да је у срцу демократије веровање да, ако се већина слаже, да је легитимно повредити мањину. Они који се не слажу са овом тврдњом верују да у либералним демократијама где су мањинске групе заштићене, мањине и већине се, уствари, стварају готово са сваким различитим питањем.
Моћ већинског гласа је још увек највећи проблем. Историјски пример је [[Адолф Хитлер|Хитлер]] у ери која је предходила [[Трећи рајх|нацистичкој Немачкој]], који је био ''изабран'' [[1933]]. од стране мањине немачког народа са највећим бројем гласова. Из тог разлога, неке државе су створиле [[устав]]е - законе који бране нека питања од већинског одлучивања (у немачком уставу је донесена ставка која говори да се демократски систем у тој држави не може више мењати). Генерално, да би се устав променио потребна је ''јако'' велика већина изабраних заступника, или захтева да судија и порота одлуче да су процедурални стандарди испуњени од стране државе, или јако ријетко, референдум одређује промену.
Поред заштита које гарантује устав за људска права, неки изборни системи уводе пропорционално заступништво да би сви били ''фер'' заступљени.
Ред 163:
Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног принципа. [[Аристократија]] пропада кад сузи круг властодржаца, а [[олигархија]] кад се преда неопрезној похлепи да се одмах обогати. Обе изазивају револуцију. Кад [[револуција]] престане, може се учинити да је она дошла из ситних узрока и незнатних ћудљивости; али, мада њу могу изазвати неважни поводи, опет је она изненадна последица тешких и постепено нагомиланих рђавих стања. Кад тело ослаби зато што су занемариване ситне повреде, онда већ и једноставна рана може довести до тешке болести. „Онда долази демократија. Сиротиња савладава своје противнике, неколицину осуђује на смрт, друге осуђује на изгнанство, и народу даје једнако учешће у грађанском праву и у државној управи...“.
'''Демократија руши себе тиме што претерује — у демократији.''' Њен основни принцип јесте једнако право свих да врше службе и да узимају учешћа у доношењу државних решења. На први поглед, то је одлично стање, али оно постаје катастрофално тиме што народ нема довољног образовања да изабере најбоље вође и најмудрији правац. „''Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу''“ ([[Протагора]], 317). Да једна идеја успе или да пропадне, довољно је да се она похвали или смешном учини у каквом комаду из народног живота (овај ударац уперен је против [[Аристофан]]а, чије комедије нападају сваку нову идеју). За државни брод владавина гомиле јесте бурно море, где сваки талас говора наваљује на њега воду и спречава пловидбу. Крај такве демократије јесте [[тиранија]] или [[аутократија]]; гомила толико воли [[ласкање]], и „толико је жедна меда“ да напослетку најлукавији и најнесавеснији ласкавац, који себе зове „заштитником народа“, узима највишу власт у своје руке.
Што је више [[Платон]] о томе размишљао, све се више чудио оној лудости која избор државних чиновника оставља вољи и [[лаковерност]]и гомиле — да уопште не говори о томе да се тај избор препушта оним мрачним и на новац халапљивим војводама '''који иза демократске позорнице кују олигархиске интриге'''. Платон се жали на то што смо ми у простијим приликама, на пример кад наручујемо чизме, вазда уверени да нас може задовољити само стручњак, а у политици, без даљег размишљања, узимамо да свако ко уме да лови гласове уме и да управља градом или државом. Кад смо болесни, поручујемо школованог лекара, чија нам титула јамчи за његову нарочиту спрему и разумевање ствари, а не тражимо онога који је веома леп и речит. Према томе, ако је цела држава болесна, зашто да не тражимо службу и вођство најмудријих и најбољих. Наћи методу која би од јавних положаја отклањала неспособне и [[лупеж]]е, а спремала и бирала најбоље — то је задатак [[политичка филозофија|политичке филозофије]] или филозофије државе.
Ред 206:
* {{Cite book|ref=harv| last=Held| first = David| title = Models of Democracy| publisher = Stanford University Press|year=2006|isbn=978-0-8047-5472-9|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Diamond| first = Larry| last2=Morlino| first2 = Leonardo| title = Assessing the Quality of Democracy| url = https://books.google.com/books?id=-eXJMXnraPQC&pg=PA3|year=2005| publisher = JHU Press|isbn=978-0-8018-8287-6|pages=3}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Raaflaub| first = Kurt A. | last2=Ober| first2=Josiah | last3=Wallace| first3=Robert W |year=2007| title = Origins of Democracy in Ancient Greece | publisher = University of California Press |isbn=978-0-520-24562-4|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Appleby|first=Joyce.| title = Liberalism and Republicanism in the Historical Imagination.| url = |location=| publisher = Harvard University Press|year=1992|id=}}
* [[Daniele Archibugi|Archibugi, Daniele]], [https://web.archive.org/web/20100605032115/http://press.princeton.edu/titles/ html ''The Global Commonwealth of Citizens. Toward Cosmopolitan Democracy'', Princeton University Press]. {{page|year=8737|isbn=978-0-691-13490-1|pages=}}
Ред 232:
* {{Cite book|ref=harv|author = [[Mogens Herman Hansen|Hansen, Mogens Herman]].| title = The Athenian Democracy in the Age of Demosthenes.| url = |location=Oxford| publisher = Blackwell|year=1991|isbn=978-0-631-18017-3|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|author=Isakhan, Ben and Stockwell, Stephen (co-editors).| title = The Secret History of Democracy.| url = |location=| publisher = Palgrave MacMillan|year=2011|isbn=978-0-230-24421-4|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Jarvie| first = I. C.|last2=Milford| first2 = K.| title = Karl Popper: Life and time, and values in a world of facts Volume 1 of Karl Popper: A Centenary Assessment, Karl Milford|publisher = Ashgate Publishing, Ltd.|year=2006|url = https://books.google.com/books?id=w-BEoTj0axoC|isbn=978-0-7546-5375-2|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|author=Khan, L. Ali.| title = A Theory of Universal Democracy: Beyond the End of History.| url = |location=| publisher = Martinus Nijhoff Publishers|year=2003|isbn=978-90-411-2003-8|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Köchler| first = Hans|authorlink= Hans Köchler| title = The Crisis of Representative Democracy.| url = |location=| publisher = Peter Lang|year=1987|isbn=978-3-8204-8843-2|pages=}}
Ред 241:
* {{Cite book|ref=harv| last=Mosley| first = Ivo|year=2003| title = Democracy, Fascism, and the New World Order | publisher = Imprint Academic |isbn=978-0-907845-64-5|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Mosley| first = Ivo|year=2013| title = In The Name Of The People | publisher = Imprint Academic |isbn=9781845402624|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Ober| first = J. | last2=Hedrick| first2=C. W. | title = Dēmokratia: a conversation on democracies, ancient and modern | publisher=Princeton University Press |year=1996|isbn=978-0-691-01108-0|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|author=Plattner, Marc F. & Aleksander Smolar.| title = Globalisation, Power, and Democracy.| url = |location=| publisher = JHU Press|year=2000|isbn=978-0-8018-6568-8|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv|author=Plattner, Marc F. & João Carlos Espada.| title = The Democratic Invention.| url = |location=| publisher = Johns Hopkins University Press|year=2000|isbn=978-0-8018-6419-3|pages=}}
| |||