Трговачки пут Волгом — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Волга помоћу геџета HotCat |
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ); козметичке измене |
||
Ред 2:
== Настанак ==
[[
Трговачки пут Волга успоставили су [[Викинзи]] који су се населили у северозападној Русији почетком 9. века. Око 10 км јужно од улаза у реку [[Волхов]] у језеро [[Ладога]], успоставили су насеље под називом [[Ладога]]<ref name=automatski_generisano2>Brøndsted (1965), ст. 64–65</ref>. Археолошки докази упућују на то да је крајем 8. века Русија трговала трговином дуж Волге. Најранији и најбогатији налази арапских кованица у Европи откривени су на територији данашње Русије, посебно дуж Волге, у Тимереву у округу Јарославл. Ризница
== Функционисање ==
Од насеља Лагоде, [[Рус (народ)|Руси]] су могли да путују уз [[Волхов]] реку до [[Новгород]]а, затим до Илменског језера и даље уз реку [[Ловат]]. Узевши своје бродове око 3 километра преко [[Вишњи Волочок]]а, стигли су до извора Волге. Трговци су доносили крзна, мед и робове кроз територију коју су држала финска и пермска племена до земље Волге. Одатле су наставили путем Волге, до [[хазари|Хазара]], чији је главни град Атил био важна лука на обали Каспијског мора. Од Атила, [[Рус (народ)|Руси]] су путовали морем да би се прикључили караванским путевима који су водили до Багдада<ref
[[
Око [[885]]-[[886.]] године, Ибн Хордадбех је писао о руским трговцима који су доносили робу из северне [[Европа|Европе]] и северозападне Русије у [[Багдад]]: {{цитат|Они превозе кожу црне лисице и мачеве од најудаљенијих делова Сакалибе до Рума (тј. Црног мора). Владар Рума (тј. Византијско царство) узима десетину од њих. Ако желе, они одлазе у реку Тнис [тј. «Танаис», грчки назив Дон реке], Итил [тј. Итил, древни назив Волге], или Тин [различито означени као Дон или Северски Доњец]], река Сакалиба. Путују у Хамлиџ, град Хазара чији владар узима десетину од њих. Затим се иду у [[Горган]] и наилазе на жељену обалу. ... Понекад носе робу из [[Горган]]а камилама у Багдад. Саклаб робови преводе за њих. Они тврде да су хришћани и плаћају [[Џизија|џизију]]. <ref name=automatski_generisano1>"Rus." Encyclopaedia of Islam</ref>|}}
У опису Ибн Хордадбеха, [[Рус (народ)|Руси]] су описани као "нека врста Сакалиба", термин који се обично користи за означавање Словена а анти-норманистички научници тумаче овај одломак као индикацију да су Руси Словени а не Скандинавци. У тумачењу норманистичких научника, реч Сакалиба се често примењивала на сву плавокосу популацију централне, источне и североисточне Европе, тако да је овде Ибн Хордадбех двосмислен у смислу спора између норманиста и антинорманиста).
Модерни научници такође су се сукобили око тумачења извештаја Ибн Хордадбеха да је Рус народ користио Саклаб тумаче. Антинорманисти су овај пасус протумачили као доказ да су Рус народ и њихови преводиоци делили заједнички словенски матерњи језик. Словенски је у то време био [[лингва франка]] у источној Европи<ref
Персијски географ Ибн Рустах описао је руске заједнице које живе уз Волгу:
{{цитат|Они плове својим бродовима како би опустошили околне Словене и вратили заробљенике које продају на Хазаран и Болгар ... Они немају имања, села или поља; њихов једини посао је да тргују веверицом и другим крзном, а новац који узимају у овим трансакцијама стављају у своје појасеве. Њихова одећа је чиста и мушкарци се украшавају златним рукавима. Добро се понашају према својим робовима и носе изванредну одећу јер се баве трговином. <ref>Brøndsted (1965), ст. 268</ref>|}}
Око [[921]]-[[922.]] године, Ибн Фадлан је био члан дипломатске делегације послате из [[Багдад]]а у [[Поволшка Бугарска|Поволшкој Бугарској]] и оставио је увид у своја лична запажања о руској области Волге и трговином која се бавила крзном и робовима. Јоханнес Брондстед је тумачио Ибн Фадланов коментар као показатељ да су ти Руси задржали скандинавске обичаје у вези са оружјем, казнама, сахрањивањем бродова и верским жртвама<ref>Brøndsted (1965), ст. 267</ref>.
{{цитат|Када им се усидре бродови, сваки човек одлази на обалу носећи [[хлеб]], месо, лук, [[млеко]] и можда [[пиво]], и то узима на велики дрвени колац са лицем као што је људско биће, окружено мањим фигурама, а иза њих су високи стубови у земљи. Сваки човек се испружи пред великим стубом и изговара: 'О Господе, дошао сам из далеких крајева са толико девојака, толико крзна (и било које друге робе коју носи). Сада вам доносим ову понуду. Он затим представља свој поклон и наставља: "Молим вас, пошаљите ми трговца који има много динара и дирхема и који ће трговати повољно са мном без превише трампе." Онда се повлачи. Ако се после тога роба не распрода брзо и не иде добро, враћа се у кип како би дао додатне поклоне. Ако се резултати наставе споро, он даје мале поклоне и моли, говорећи: "То су Господове жене, кћери и синови." Затим се моли да се свака фигура заузме за њега и понизи се пред њима. Често трговина иде добро и он каже: "Мој Господар је услишио моје потребе а сада је моја дужност да му узвратим." Након тога он жртвује козе или стоку, од којих неке дели као милостињу. Остатак ставља пред кипове, велике и мале, и главе звери које сади на моткама. Након мрака, наравно, пси долазе и прождиру - а успешни трговац каже: "Мој Господар је задовољан са мном, и јео је моје приносе."|}} <ref>Brøndsted (1965), ст. 266</ref>
| |||