Просветитељство — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta14)
Нема описа измене
Ред 214:
 
<blockquote>
„Можда је просветитељство било пуномного приземније од узвишене интелектуалне климе каквом је описују аутори књига, и митребало би требалида довестидоведемо у питање ту одвећ узвишену, одвећ метафизичку визију интелектуалног живота у 18. веку.“{{sfn|Darnton|1982|pp=2}}
</blockquote>
 
Ред 252:
 
=== Ексклузивност јавне сфере ===
Реч „јавно“ имплицира највиши ниво инклузивности - јавна сфера би по дефиницији требалатребало битида буде отворена свима. Међутим, анализа многих „јавних“ институција просветитељства показаће да је јавна сфера била јавна само до одређене мере. Као што то истиче [[Roger Chartier|Роже Шартје]], мислиоци просветитељства су врло често супротстављали своју концепцију „јавног“ с концепцијом обичних људи: Шартје цитира [[Маркиз де Кондорсет|Кондорсета]], који супротставља „мишљење“ с популусом; [[Jean-François Marmontel|Мармонтел]] супротставља „мишљење учених људи“ насупрот „мишљења мноштва“, а [[Жан ле Рон д'Аламбер|д'Аламбер]], супростставља „истински просвећену јавност“ насупрот „слепог и бучног мноштва“.{{sfn|Chartier|1991|p=27}} Аристократија је у Француској одиграла кључну улогу у јавној сфери откад се пребацила из [[Версајски дворац|Версаја]] у сам Париз [[1720]]. Њихово трошење новца стимулисало је трговину скупим и раскошним производима и уметничким делима, посебно ликовним делима високе уметности.<ref>{{Cite book|editor=Daniel Brewer | title = The Cambridge Companion to the French Enlightenment| url = http://books.google.com/books?id=mry1BAAAQBAJ&pg=PT91|year=2014| publisher = Cambridge UP|pages=91ff}}</ref>
 
Као што истиче Мона Озоуф, јавно мишљење се дефинисало у опозицији с широком популацијом. Иако је природу јавног мнења у просветитељству тешко дефинисати као што је она данас, јасно је да су носиоци јавне сфере тог доба ексклузивни више него инклузивни. Ово опажање постаје још више изражено код описа институција јавне сфере, већина којих искључује жене и нижу класу.<ref>Mona Ozouf, "'Public Opinion' at the End of the Old Regime</ref>
Ред 320:
 
[[Датотека:Denis Diderot 111.PNG|мини|200px|[[Дени Дидро]] је најпознатији као уредник -{''[[Encyclopédie]]''}-.]]
Као што Дарнтон описује у свом делу -{''The Literary Underground of the Old Regime''}-, изузетно је тешко одредити шта су у ствари људи у доба просветитељства читали. Проучавајући, на пример, каталоге приватних библиотека оног доба не само да би се добила искривљена слика у корист онога што су читали довољно богати друштвени слојеви који су могли да приуште библиотеку, већ се занемарују цензурисана дела. Због тога Дарнтон објашњава да би проучавање издаваштва требало битида пунобуде много плодније у спознавањуспознаји читалачких навика.{{sfn|Darnton|1982|pp=}}
 
Широм континенталне Европе, посебно у Француској, трговци књига и издавачи морали су да преговарају о строгоћи закона о [[цензура|цензури]]. -{''[[Encyclopédie]]''}- је, на пример, тесно избегла цензуру. Спасио ју је [[Guillaume-Chrétien de Lamoignon de Malesherbes|Малшерб]], челни човек француске цензуре. Многе издавачке куће су опортуно преместиле своја седишта изван Француске у покушају да избегну преревне француске цензоре. Оне су шверцовале своју робу, пиратске копије и цензурисана дела, преко границе, где су их продавали у илегалним трговинама књигама или код ситних уличних [[криминал]]аца.<ref>See Darnton, ''The Literary Underground'', 184.</ref>