Битка на Соми — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м decimalni zarez umesto tacke; козметичке измене |
||
Ред 41:
[[Датотека:Hawthorn Ridge Redoubt mine (1 July 1916) 1.jpg|мини|десно|Експлозија Хоуторн Риџ утврђења са минама, 7.20, [[1. јул]] [[1916]]]]
Првом дану битке је претходило седам дана припремне артиљеријске ватре у којој су британске снаге испалиле преко 1
У напад је требало да крене тринаест британских [[дивизија]] (11 из -{IV}- британске армије и два из -{III}- британске армије) северно од реке Соме и шест дивизија -{VI}- француске армије са јужне стране реке. Са друге стране налазила се -{II}- немачка армија под командом генерала Фрица фон Белофа (''-{Fritz von Below}-''). Осовина напретка била је усредсређена на стари римски друм који је ишао од Албера према западу до Бапома, места удаљеног 19 km североисточно.
Тренутак напада у бици за Сому је био 07:30, [[1. јул]] 1916. године. Десет минута пре тога, у 07:20, тунел са минама, Хоуторн Риџ утврђења, је дигнут у ваздух. Осам минута касније остатак тунела са минама је такође детониран (изузев минираног тунела на Касино Поинту, због кашњења). У самом тренутку напада завладала је кратка тишина, док је артиљерија усмеравала своје цеви ради отварања ватре на следећу линију циљева. Када је артиљеријска ватра почела опет, официри су дунули у пиштаљке позивајући први талас пешадије да изађе из ровова.
[[Датотека:British plan Somme 1 July 1916.png|мини|лево|250п|Британски [[pešadija|пешадијски]] план напада за 1. јули. Једини успех првог дана је био на југу код [[Мамец]]а и [[Монтобан, Пикардија|Монтобана]] на француском делу фронта.]]
Пешадија је била натоварена са по 32 килограма опреме. У неким случајевима је издата наредба да се формирају таласи и да се ходајући напредује према циљевима. на осталим деловима фронта јединице су испузале у простор између ровова ("ничија земља") раније, те су могли да нападну предње немачке ровове оног тренутка кад је паљба престала. Упркос жестоком бомбардовању, велики број немачких бранилаца је преживео, заштићен у дубоко укопаним заклонима, и они су успели да нанесу велике губитке рањивој пешадији у нападу.
Ред 51:
Северно од Алберт-Бапом друма, Британци су доживели неуспех у нападу. На неколико места упали су у немачки фронтални рововски систем, или чак линију одржавања, али било их је премало да би се ту одржали у немачком контранападу. Како се немачка артиљеријска ватра се усмерила на подручје ничије земље, постало је немогуће да се појачање пробије до њих или да се врате. Комуникација је била јако лоша и команданти често нису знали како се развија битка. Погрешан извештај да је 29. дивизија успела на Бомон Хамелу узроковао је да се резервној бригади нареди да иде напред да их подржи. Прва Њуфаундленд пуковнија, величине батаљона, није могла да дође до предњих ровова, тако да је напредовала из резервних ровова. Већина батаљона је нестало пре него што су прешли линију фронта и имали су 91% жртава. Од 801 војника само 67 се вратило неповређено.
Британски напредак са стране Албер-Бапом друма такође је био неуспешан, иако су експлодирале две мине на Ла Буаселу. Други трагичан напредак доживела је Танесајд ирска бригада 34. дивизије, која је кренула једну миљу од немачке фронталне линије. Могла је јасно видети немачка митраљеска гнезда. Били су збрисани пре него што су успели да стигну до својих предњих ровова.
На сектору јужно од друма, француске дивизије су имале више успеха. Ту је немачка одбрана била релативно слаба, а француска артиљерија, која је била бројнија и искуснија од британске била је јако ефикасна. Од града Монтобана до реке Соме остварили су све циљеве првог дана. Иако је француски XX корпус требало да има само улогу подршке у том сектору, они су заправо предводили. Јужно од Соме, француска војска се исто добро показала, изнад зацртаних циљева.
Ред 58:
Ипак први дан битке на Соми представљао је неуспех јер Британци су имали:
* 19.240 мртвих,
* 35.493 рањена,
* 2.152 нестала и
* 585 заробљених.
Ред 66:
== Анализа битке и сведочења учесника ==
Главни кривац за овакав крах је британска артиљерија, која није била способна да пресече немачку бодљикаву жицу како треба, а ни да развали немачке укопане положаје, нити да ућутка немачке митраљезе. Још један важан разлог дебакла била је брзина кретања британског артиљеријског баража, за којим је британска пешадија наступала: било је предвиђено да пљусак граната сузбије немачку одбрану тако да пешадија безбедно прође кроз прву, а затим и кроз другу линију немачке одбране. Међутим, бараж је одмицао напред знатно брже но што је пешадија могла да трчи. Ово је Немцима дало времена да изађу из својих дубоко укопаних склоништа, да се распореде по рововима, и да пушкама и митраљезима измасакрирају Британце који још нису стигли до немачких ровова.
Необична, али истинита чињеница је, да је британски командант који је командовао овом офанзивом на Соми, генерал [[Хенри Ролинсон]] савршено добро знао, и то још од [[1915]]. године за овај проблем. Наиме, описујући како је био изведен један британски напад 1915. године, Ролинсон је у писму од [[21. јун]]а 1915. године објаснио да "''наша артиљеријска припрема... није имала жељено дејство на непријатеља, па је на већем делу фронта непријатељ успео да уђе у своје ровове и почне дејство пре но што је наша пешадија успела да стигне до њих.''" У истом том писму Ролинсон понавља своју анализу: "''У те своје дубоко укопане подруме непријатељске трупе су се повукле током наше канонаде, а онда у тренутку покрета наше пешадије хитно изашао одатле и расподелио се по рововима, не претрпевши скоро никакве губитке од паклене наше ватре којом смо их били засули. Мислим да је то био главни разлог неуспеха.''" Невероватно је да ни генерал Ролинсон и његов претпостављени [[фелдмаршал (Уједињено Краљевство)|фелдмаршал]] сер [[Daglas Hejg|Даглас Хејг]] нису могли да појме да је британска канонада пре битке на Соми, која је била много јача и импресивнија од оне 1915. године могла Немцима да пружи прилику да је преживе. Године [[1916]]. пуцало је 2207 топова, читавих недељу дана пре пешадијског јуриша, испаливши укупно 1.700.000 граната, а онда [[1. јул]]а 1916. године, дакле првог дана битке, непосредно пре пешадијског напада, још око 600.000 граната. Сигурно се Хејгу и Ролинсону учинило да ће ова огромна количина граната отворити поуздан пут ка успеху. Међутим, као што се толико пута поновило током Првог светског рата, способност бранилаца да се врло дубоко укопају да би избегли дејство пројектила, затим и непрецизност артиљерије, неискуство у организовању офанзива, и тешкоће у тачном координирању пешадијског напада са артиљеријским дејством, довеле су до пропасти подухвата.
Ред 72:
Ево сведочења очевидаца и непосредних учесника битке на Соми:
Тридесет минута пре јуриша, британски пилот [[Сесил Луис]] надлетао је ратиште у „контакт-патроли":
{{цитат|„''Још само пола сата до почетка! Читав овај истурени део фронта, од Бомонт Хамела до мочвара Соме, прекривен је, и то неколико стотина метара у дубину, прекривачем од беле вуне - то је дим од експлодираних граната! Највећа канонада у овом рату, највећа у историји света. Казаљке часовника вуку се полако напред, а думбарање граната достиже нов интензитет. Сада је то једна непрекидна вибрација, ако Вотану ({{јез-нем|Wotan, германски бог рата}}) овај наш шупљи свет служи као бубањ, па он по њему удара толико да Земљина кора подрхтава. Ништа не може остати живо под овом кишом челика који се распрскава.''“}}
Дакле, овакви утисци пилота Сесила Луиса подржавају претпоставку да су генерал Ролинсон и фелдмаршал Хејг били, напросто, импресионирани самим визуелним изгледом канонаде. Луис, међутим, истог дана у свој дневник бележи и ово: „''Са наше тачке гледишта, апсолутни неуспех. Види се много активних немачких батерија, комплетну информацију о свакој послали смо путем радија, али, ништа, наша артиљерија уопште не погађа те координате. Мора бити да негде постоји неки колосални пропуст у коодинацији.''“ Луис је ту потпуно у био праву, јер је једини британски против-батеријски задатак тог дана био скоро у целости неиспуњен.
Хенри Вилијамсон ({{јез-енгл|Henry Williamson}}), млађи официр у британској 8. дивизији, која је 1. јула 1916. године нападала у правцу Овијеа ({{јез-фра|Ovillers}}), забележио је своје утиске:
Ред 83:
Јурим даље, већ ме боле ноге, мало узбрдо, мало низбрдо, и мој талас се топи, али стиже нас други талас, који се такође топи, а онда се трећи стапа са остацима првог и другог, и после неког времена и четврти талас срља у остатке претходних, а ми трчимо да сустигнемо наш артиљеријски бараж, сасвим задихани и презнојени, овде групица - тамо групица, а сви онолики месеци дрила и увежбавања сад су заборављени, јер нико није могао очекивати да ће „Велика навала“ ({{јез-енгл|Big Push}}) изгледати овако?''“}}
Вилијамсово сведочење указује како је изгледао тај пешадијски систем напада у таласима, и колико се изгинуло. Немачки учесник у тој истој бици, бранилац Овијеа, припадник 108. пука, поменути догађај је доживео из друге перспективе:
{{цитат|„''У 07:30 часова, ураган граната је престао онако изненада као што је и почео. Наше људство је одмах јурнуло уз стрма окна која су водила из укопаних склоништа. Извлачили су са собом и митраљезе, и журно их постављали на положаје, а други су са степеништа вукли тешке сандуке са муницијом, до митраљеза ... И тек што смо се поставили на положај, видесмо како из британских ровова излази прво једна широка линија, па за њом још неколико таквих. Прва линија простирала се толико далеко у леву и десну страну да се чинило да јој нема краја. После прве, из ровова је брзо изашла друга линија, па трећа и четврта. Ишли су постојаним кораком као да мисле да у нашим предњим рововима неће затећи ништа живо ... Неколико минута касније, кад је прва линија британске пешадије била на неколико стотина метара од нас, затрештала је наша пушчана и митраљеска ватра, дуж целе наше позиције, која је била сва у рупама од граната. Неки од нас су се придигли на једно колено да би тачније гађали преко неравног терена; други су, понети узбуђењем, напросто устали, и не марећи за своју сопствену безбедност, стојећи гађали гомилу људи испред нас. Црвене сигналне ракете појуриле су у плаво небо, као сигнал артиљерији, и већ у следећим тренуцима огроман број граната је зафијукао кроз ваздух и почео да се распрскава међу наступајућим Британцима. Они су падали, читави сегменти линија одједном ... Под овим пљуском граната и метака, њихов напад се брзо расипао. Видело се дуж читаве линије како дижу руке, падају и остају непомични заувек. Тешко рањени су се превијали у агонији, а други, лакше рањени, пузали су ка најближим рупама од граната, да ту нађу заклон.''“}}
Ред 92:
== Промене у немачкој концепцији до којих је довела битка на Соми ==
Иако је битка на Соми очегледно скупо коштала [[Тројна антанта|Антанту]], и нова немачка Врховна команда, на чијем челу су били [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршал]] [[Паул фон Хинденбург]] и генерал [[Ерих Лудендорф]], морала се потрудити да смањи губитке у људству. За ово су смислили једну нову немачку дефанзивну политику на Западном фронту, и одобрили, крајем [[1916]]. године нов систем дубинске одбране.
[[Датотека:Hindenburg-ludendorff.jpg|мини|десно|300п|Фелдмаршал фон Хинденбург (лево) и генерал Лудендорф (десно), аутор: професор Хуго Фогел]]
По овом систему, не брани се баш сама прва линија, свој први ров, по сваку цену, него се брани цела једна дубока зона, као једна целина. Ова област била је подељена у три зоне - предњу или истурену зону, затим бојну зону, и задњу или противнападну зону. Кад би нека савезничка офанзива задрла дубоко у главну, бојну зону, савезнички војници су већ били уморни јер су прешли велико растојање, а савезничка артиљерија више није била у могућности, на толикој даљини, да тачно делује. Поред тога, бојну зону су покривала митраљеска гнезда тако распоређена да су се њихова поља ватре преклапала - као камење у потоку - тако да је напредовање савезничке пешадије било врло тешко. А онда би кретао немачки противнапад: пристижу свеже немачке јединице за ту сврху, догађаји су сада тачно тамо где ће немачка артиљерија најбоље дејствовати, тј. у оптималном домету, и ускоро Немци поново запоседају сву ону територију коју су на почетку морали да напусте.
=== Литература ===
* Кристон И. Арчер, Џон Р. Ферис, Холгер Х. Хервиг и Тимоти Х. Е. Траверс, Светска историја ратовања, Alexandria Press, Београд, 2006.
== Спољашње везе ==
| |||