Стендал — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м pravljenje sablona Cite book; козметичке измене |
||
Ред 29:
Из његове аутобиографије ''Живот Анрија Бријара'' се може сазнати да је његова мајка умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожани грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита [[Молијер]]а, [[Волтер]]а, [[Хорације|Хорација]]…
Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонапартине војне успехе у Немачкој, укидање [[Свето римско царство|Светог римског царства]], стварање [[Рајнска конфедерација|Рајнске конфедерације]].<ref>{{Cite book|last=Talty| first= Stephan| title= The Illustrious Dead: The Terrifying Story of How Typhus Killed Napoleon's Greatest Army| publisher= Three Rivers Press (CA)|isbn=9780307394057|quote=...the novelist Stendhal, an officer in the commissariat, who was still among the luckiest men on the retreat, having preserved his carriage.|pages=228}}</ref><ref>{{cite journal|last=Markham |first=J. David |date=April 1997 |title=Following in the Footsteps of Glory: Stendhal's Napoleonic Career |url=http://www.napoleon-series.org/ins/scholarship97/c_stendhal.html |journal=Napoleonic Scholarship: The Journal of the International Napoleonic Society |volume=1 |issue=1 |accessdate=22. 7. 2015}}</ref><ref>{{cite journal|last=Sartre |first=Jean-Paul |year=2009|title=War Diary |url=http://newleftreview.org/II/59/jean-paul-sartre-war-diary|journal=New Left Review |issue=59 |accessdate=22. 7. 2015}}</ref> У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“
Истовремено боравећи у Немачкој открива [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарта]], његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „[[Стендалов синдром]]“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок [[битка код Бородина|победе код Бородина]], а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: ''Живот Хајднов'', ''Историју сликарства у Италији'' и путопис ''Рим, Напуљ, Фиренца''. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију ''Расин и Шекспир'', ''Живот Росинијев'' и своје капитално дело ''Црвено и црно''.
Ред 61:
* [[George Maurevert]] (1922) ''Le livre des plagiats''
* Stendhal and Del Litto, Victor and Abravanel, Ernest (1986) [https://books.google.com/books?id=xolcAAAAMAAJ ''Oeuvres complètes: Vies de Haydn, de Mozart et de Métastase''], volume 41
* [[Ann Jefferson|Jefferson, Ann]]. ''Reading Realism in Stendhal (Cambridge Studies in French)'', Cambridge, UK
{{refend}}
| |||