Марко Тулије Цицерон — разлика између измена

У римском друштву био је скоројевић (homo novus) који је својим трудом избио у прве редове римских државника последњих дана Републике. Добио је почасну титулу „отац отаџбине“ (pater patriae) када је године 63. п. н. е. сузбио [[Луције Сергије Катилина|Катилинин]] покрет. Чиновничку каријеру (cursus honorum) претрчао је увек suo anno — сваку је службу добијао са најмањим бројем прописаних година. То доказује не само његову умешност него и његову упорност. Ова друга особина одликује га и као књижевног радника. Није га напуштала ни у последњим годинама живота када је својим [[Филипике|Филипикама]] устао против свемоћног [[Marko Antonije|Марка Антонија]]. Био частољубив и веома поносан на своје успехе, али је за то имао довољно разлога. Његов лични противник [[Салустије]], и сам одличан стилиста, није га признавао за најречитијег Римљанина. Ту је оцену историчар Салустије, дао Катону Старијем али је Цицеронова беседничка слава далеко надмашила Катонову, a Цицеронова [[проза]] остала је кроз векове најутицајнији узор за европске књижевнике.

 

 

Из филозофске школе прелази у реторску, из Атине на Родос где слуша славног професора беседништва Молона. Враћа у Рим и започиње стварно своју каријеру, са двадесет и девет година — веома касно за римске прилике, али још увек на време да сваки јавни положај стекне suo anno, у најнижој одређеној години живота.

 

== Књижевни рад ==

Већ у раној младости Цицерон започиње свој књижевни рад. Састављао је песме и превео је у метру оригинала астрономски спев Аратов '''Небеске појаве'''. Тада је превео и [[Ксенофонт]]ов спис '''O економији'''. Тако Цицерон, чије одлике нису биле ратничке природе, долази до образовне основе која ће га оспособити за [[адвокат]]ску и политичку службу. Истовремено у њему израњају мислилачке и теоретске склоности, које свакако у знатној мери дугује хеленском утицају. Та склоност очигледна је већ у недовршеном делу o реторици познатом под именом '''O изналажењу тема''', делу које је саставио као двадесетогодишњак. Цицерон се нарочито занима теоријом и научном проблематиком. Већ у том раном делу Цицерон гледа да савлада и среди материјал који обрађује, поводећи се притом за грчким теоретичарем [[Хермагор]]ом. To је први израз оне потребе Цицерона за хеленским узорима, школованог духа за дефинитивним уобличавањем и рационалним распоредом, која ће бити целог живота основа његовог уметничког дара. Та потреба и способност нашла је израз и у Цицероновој класичној прози и у композицији његових говора и дијалога, у којима су велики одсеци и снажне масе тако распоређени и рашчлањени да нису само јасни и транспарентни, већ да постају и снажни носиоци неког широког покрета и полета који са собом носи мисао беседника и слушаоца.

 

* [[Elizabeth Rawson|Rawson, Elizabeth]]:

** "Cicero the Historian and Cicero the Antiquarian", ''JRS'' 62 (1972), 33–45.

* {{Cite book|ref=harv|title=Why We're All Romans: The Roman Contribution to the Western World |last=Richards |first=Carl J.|year=2010|publisher=Rowman & Littlefield |isbn=978-0-7425-6778-8|pages=}}

* [[H.H. Scullard|Scullard, H. H.]] From the Gracchi to Nero, University Paperbacks, Great Britain, 1968