Историјски музеј Србије — разлика између измена

'''Историјски музеј Србије''' је током више деценија постојања израстао у угледну и у јавности препознатљиву установу од националног значаја са важном културном, историјском и образовном улогом. То је музејска установа комплексног типа која има задатак да чува и остварује комуникацију јавности са националном историјском баштином.

Основан је [[1963]]. године. Више од 35.000 предмета, распоређених у 25 збирки и фондова, пружа увид не само у политичку и војну већ и у друштвену и културну историју Србије, српског народа и других култура које су постојале и постоје на нашем тлу од досељавања [[Словени|Словена]] на [[Балканско полуострво|Балкан]] до савременог доба. [[Музеј]] сваке године приреди више добро посећених и медијски пропраћених тематских изложби. У току свог пола века дугог рада, Музеј је организовао репрезентативне изложбе које су приказиване не само у [[Београд]]у и другим градовима у земљи него и у [[Европа|Европи]], [[Африка|Африци]], [[Аустралија|Аустралији]] и [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Историјски музеј је такође угостио бројне изложбе из [[Русија|Русије]], [[НемачкаЊемачка|Немачке]], [[Румунија|Румуније]], [[Бугарска|Бугарске]] и других земаља.

У саставу Музеја од [[1966]]. године налази се и [[Конак кнеза Милоша у Топчидеру|Конак кнеза Милоша]] у [[Топчидер]]у, препознатљив примерак балканске архитектуре и за дуго једини изложбени простор Музеја.

Оснивање Музеја текло је у неколико фаза. Први покушај, који није остварен, учињен је [[1950]]. године доношењем Уредбе о оснивању Историјског музеја [[Социјалистичка Република Србија|НР Србије]]. Други покушај учињен је [[1954]]. године поводом обележавања 150-годишњице подизања [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], када је направљена изложба посвећена овој теми која је потом пренета у Конак кнеза Милоша Обреновића у Топчидеру. Тако је формиран Музеј Првог српског устанка, чија се концепција заснивала на обради материјала Првог (1804–1813) и [[Други српски устанак|Другог српског устанка]] ([[1815]]) као догађаја од изузетне важности за српски народ, којима је започет процес установљавања модерне српске државе и њеног признавања као независног међународног субјекта.

Према Решењу о утврђивању надлежности музеја према врстама уметничко-историјских дела и према територији, Историјски музеј Србије је надлежан за обављање послова заштите уметничко-историјских дела од значаја за историју Србије.

Историјске збирке у Историјском музеју данас формиране су управо на основу ове надлежности, узимајући у обзир пре свега различит материјал од којих су предмети израђени, различите услове њиховог чувања, али и лакше и прегледније вођење евиденција, односно документације о њима. Првобитно јединствено устројство Историјске збирке, у коју су били укључени и предмети од којих су касније формиране Ликовна и Збирка примењене уметности, напуштено је кад се музејски фонд увећао. Археолошка, Нумизматичка и Етнографска збирка, Збирка копија [[Фреска|фресака]] и [[икона]], Збирка архивалија, Збирка старе и ретке књиге, као и фондови Милутиновића и Валтровића, [[Ђорђе Станојевић|Ђорђа Станојевића]] и [[Јован Илкић|Јована Илкића]] од почетка су конституисани као посебне целине.

У изложбеном простору Историјског музеја Србије на Тргу Николе Пашића бр. 11 се организују повремене тематске изложбе, као и гостујуће изложбе других музеја и сродних институција.

У протеклом периоду су се, посетама и публицитетом, пре свих издвојиле изложбе:

Пре добијања простора на Тргу Николе Пашића 2005. године, Музеј је своје изложбе приређивао у Конаку кнеза Милоша и у другим институцијама: ''“Животни пут Васе Пелагића”'' ([[1970]]), ''“Народни устанак у Србији 1804.”'' ([[1972]]), ''“Заробљенички и концентрациони логори – насиље и отпор”'' ([[1977]]), ''“Драгојло Дудић – животни пут једног сељака, књижевника и револуционара”'' (1977), ''“Занати на тлу Србије”'' ([[1978]]), ''“Излози српског ученог друштва”'' ([[1979]]), ''“Оружје и опрема средњовековног ратника у Србији”'' ([[1981]]), ''“Графика 19. века као историјски извор”'' ([[1986]]), ''“Обреновићи из заоставштине”'' ([[1996]]) и ''“Р. А. Рајс – сведок истине о Србији 1914–1918.”'' ([[1997]]).

Конак кнеза Милоша Обреновића ([[1815]]–[[1839]], [[1858]]–[[1860]]) је подигнут 1831. године, након што је Србија добила аутономни статус у оквиру Османског царства, а кнез Милош наследно кнежевско достојанство. Зграда је изграђена у стилу уобичајеном за репрезентативне османске резиденције. Конак је био летња резиденција кнеза Милоша и његово омиљено место боравка.

У њему је и умро [[1860]]. године.

У Конаку кнеза Милоша у Топчидеру априла 2013. године је отворена нова стална поставка.

У приземљу посетиоци могу да виде шест амбијенталних излагачких целина у оквиру поставке под називом ''„Живот у Србији у 19. веку“'', које приказују промене у начину живота у Србији у 19. веку. Делимично су реконструисани амбијенти грађанске куће оријенталног и европског стила, приказане су разлике између сеоског и градског домаћинства кроз културу исхране, затим интимни свет појединца, формирање јавног простора и путовања.