Источна Босна у Народноослободилачкој борби — разлика између измена

Устанак у источној Босни (под влашћу НДХ) започео је у селу [[Семизовац|Семизовцу]] 28. јула 1941., са главним жариштима на [[Романија|Романији]], [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрену]], [[Мајевица|Мајевици]] и области [[Бирач]], и слободном територијом која је постала део [[Ужичка република|Ужичке републике]]. Средином новембра 1941. дошло је до раскида између партизана и четника, и осеке устанка, који се одржао захваљујући помоћи партизанских одреда из Срема, и доласку Врховног штаба НОВЈ у Фочу јануара 1942. (након [[Игмански марш|''Игманског марша'']]). У лето 1942. (у [[Шековићи]]ма) формирана је [[Шеста источно-босанскапролетерска источнобосанска ударна бригада|6. источнобосанска бригада]], док су у пролеће 1943. на [[Мајевица|Мајевици]] формиране [[Петнаеста мајевичка ударна бригада|1. мајевичка]] и три [[војвођанске бригаде НОВЈ|војвођанске бригаде]] НОВЈ. Током 1944. највећи успех НОВЈ било је ослобођење Тузле ([[Друга тузланска операција НОВЈ|''Друга тузланска операција'']]), док је Сарајево ослобођено 6. априла 1945. (''[[Сарајевска операција]]'').

[[Априлски рат|У априлском рату]] 1941. већи део источне Босне посео је од 14. до 16. априла 1941. немачки 16. моторизовани корпус из 2. армије и то: 16. моторизована дивизија са једним пуком у [[Сарајево|Сарајеву]], а 2 пука у [[Зворник]]у и околини; 14. оклопна дивизија у простору [[Зеница|Зенице]], а 8. оклопна дивизија у простору [[Вишеград]]а. После окупације већи део Источне Босне ушао је у немачку, а област [[Фоча у Народноослободилачкој борби|Фоче]], [[Калиновик]]а, [[Горажде|Горажда]], а нешто касније и [[Вишеград]]а у италијанску окупациону зону. Окупациону управу преузела је у немачком делу немачка [[181. пешадијска дивизија (Немачка)|182. пешадијска дивизија]] (почетком јуна смењена једним пуком [[718118. ловачка дивизија (Немачка)|718. дивизије]] и једним ''ландесшицен'' (резервисти) батаљоном, а у италијанској зони делови 14. корпуса италијанске 9. армије.<ref name="ВЕ1">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |pages=668}}</ref>

Непосредна контрола [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|ВШ]] као и присуство [[Прва пролетерска ударна бригада|1. пролетерске бригаде]] утицали су да се заустави осипање бораца у ''Романијском'' и НОП одреду ''Звијезда'' и изазове колебање у четничким редовима. Али, тек започето сређивање јединица прекинула је [[друга непријатељска офанзива]]. У борбама по великој хладноћи и дубоком снегу, јаке немачке, усташке и домобранске снаге успеле су од 15. до 23. јануара 1942. да продру дуж комуникација и заузму градове на ослобођеној територији, попале више села на [[Гласинац|Гласинцу]] и у другим крајевима, и побију или депортују велики број становника. Четничке јединице, по наређењу својих старешина, напустиле су положаје.<ref name="ВЕ2"/> У партизанским одредима поново је почело осипање бораца и прелажење четницима. За време офанзиве Врховни штаб и делови 1. пролетерске бригаде пребацили су се 18. јануара преко железничке пруге Сарајево-Вишеград, и стигли 25. јануара у [[Фоча у Народноослободилачкој борби|Фочу]], коју су неколико дана раније ослободиле од четника јединице ''Дурмиторског НОП одреда''. Главнина 1. пролетерске бригаде извршила је 27. и 28. јануара покрет са [[Романија|Романије]], преко села [[Средње (Илијаш)|Средњег]], Семизовца, [[Игман]]а и села Трнова ка Фочи (''[[Игмански марш]]'').<ref name="ВЕ3">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |pages=670}}</ref>{{efn|Сликовит приказ ових догађаја може се видети у југословенском филму [[Игмански марш (филм)|''Игмански марш'']].}}

После завршетка [[Друга непријатељска офанзива|друге непријатељске офанзиве]], повезана је слободна територија источне Босне са ослобођеним делом [[Црна Гора|Црне Горе]] и [[Санџак (област)|Санџака]]. На подручју [[Горажде|Горажда]], [[Калиновик]]а, Фоче, где се пребацио Врховни штав и 1. пролетерска бригада, формирани су од бораца неких четничких јединица [[Добровољачка војска Југославије|добровољачки одреди]]. Све до 10. маја 1942. у Фочи је било седиште [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и ВШ. Почетком фебруара, одлуком ВШ, формиран је ''Оперативни штаб за источну Босну''. Међутим, ускоро су око [[Рогатица|Рогатице]], [[Хан Пијесак|Хан Пијеска]], [[Власеница|Власенице]] и [[Сребреница|Сребренице]] четници поново почели јачати. Они су успели да покрену своје јединице у оружану борбу против партизана. У почетку су то били појединачни напади на курире и комунисте, а 20. фебруара напали су и уништили ''Штаб Мајевичког НОПО'' и присилили партизане да се повуку са Мајевице у [[Бирач]].<ref name="ВЕ3"/>

Средином 1942. немачке, усташке и домобранске трупе запоселе су све градове и комуникације у источној Босни, а четници су признали суверенитет [[Независна Држава Хрватска|НДХ]], склопили споразум са усташама о сарадњи и борби против [[Народноослободилачки покрет Југославије|НОП]]. Под притиском окупаторског, усташког и четничког терора, дошло је до кризе устанка у многим крајевима источне Босне. У тако тешкој ситуацији, Покрајински комитет КПЈ и Главни штаб БиХ са ''Групом ударних батаљона'' (1., 2. и 3.) кренули су из зеничког краја, преко планине [[Коњух (планина)|Коњуха]], и стигли 28. маја у [[Бирач]], геде се налазио ''Бирчански НОПО'' (2 батаљона и 2 пролетерске чете, око 400 бораца). Долазак ''Групе ударних батаљона'' у Бирач омогућио је да се одржи једина преостала слободна територија у источној Босни. У селу [[Шековићи]]ма формирана је од ''Групе ударних батаљона'' 2. августа 1942. [[шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|6. источнобосанска ударна бригада]]. Главни штаб БиХ одлучио је да се 6. бригада пребаци из Бирча на [[Мајевица|Мајевицу]], где је стигла 12. септембра. Због интервенције непријатељевих снага, 6. бригада се после борби на Мајевици, Требави и Семберији 5/6. октобра пребацила преко Саве у [[Срем]], где је напала непријатељске посаде у селима [[Кузмин]]у и [[Врбања (општина)|Врбањи]] и, заједно са сремским партизанима, разбила један немачки батаљон у [[Босут (река)|Босутским шумама]]. После одмора и попуне на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]] (у њен састав ушао је један батаљон Сремског НОПО), Бригада се са ''Сремским НОПО'' 4/5. новембра вратила у Семберију.<ref name="ВЕ3"/>

Пошто се пребацила на [[Мајевица|Мајевицу]], 6. бригада и ''Сремски НОПО'' су код села [[Пилица (вишезначна одредница)|Пилице]] разбили и делимично уништили 11. новембра два четничка батаљона, а затим 16. новембра напали и заузели више усташких и домобранских упоришта на друму Тузла-село [[Челић (Лопаре)|Челић]]. Одмах после тога обновљен је [[Мајевички партизански одред|Мајевички НОП одред]] и настављено је успешно чишћење Мајевице од четника. У рејону села [[Малешевци]] где се прикупило око 1.300 четника са Мајевице и Требаве, 6. бригада и Сремски НОП одред изненадили су 28. новембра ту четничку групу и у шесточасовној борби готово потпуно је уништили (погинуло и рањено 250 четника, заробљено 600, заплењено око 800 пушака и 32 аутоматска оруђа). До 15. децембра разоружано је још око 250 четника. Победом у селу Малешевцима задат је тежак ударац четницима на Мајевици, од којег се више нису опоравили. Од новопридошлих бораца попуњени су 6. бригада и Мајевички НОПО.<ref name="ВЕ3"/>

Успесима постигнутим у јесен 1942. ситуација у источној Босни знатно се поправила, чему је у великој мери допринело повезивање са Сремом. Крајем 1942. у источној Босни су оперисали [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|6. бригада]] и 3 НОП одреда, а сем Бирча, Мајевице и Семберије, створени су услови да се устанак поново распламса и у другим областима. После пребаацивања партизанских снага у Бирач, ГШ БиХ је одлучио да разбије четнике у јужном делу источне Босне. Ради тога је, почетком јануара 1943., упутио 6. бригаду на [[Романија|Романију]]. Четници су избегли борбу, али је Бригада успела да од људства са [[Гласинац|Гласинца]] формира батаљон који је ушао у њен састав. Средином јануара 6. бригада вратила се у [[Бирач]]. С обзиром на тешкоће око исхране јединица у Бирчу, а и због потребе преношења НОБ у северни део источне Босне, Главни штаб је усмерио дејства свих снага којима је тада рсполагао према долини реке [[Спреча|Спрече]] и ка [[Мајевица|Мајевици]]. У покрету на север, партизанске јединице извршиле су напад 25. јануара 1943. у ширем рејону села [[Цапарде (Осмаци)|Цапарда]] на усташке и четничке снаге и том приликом заузеле низ мањих непријатељских упоришта. Сремски и [[Мајевички НОПпартизански одред|Мајевички НОПО]] продужили су на Мајевицу, а главнина 6. бригаде и Бирчанског НОПО остали су до половине фебруара у долини реке Спрече, а затим пренели дејства на комуникацију [[Општина Кладањ|Кладањ]]-[[Тузла]], где су 16/17. фебруара заузели неколико непријатељских упоришта. За то време Сремски и Мајевички НОПО на Мајевици и у Семберији извели су више успешних акција против четника, усташа и домобрана. Везе са [[Срем у Народноослободилачкој борби|Сремом]] биле су учвршћене, одакле су стално пристизали нови борци за попуну Сремског НОПО, као и транспорти хране, од које је један део пребациван преко Мајевице у Бирач ради исхране тамошњих јединица и народа. У то време све партизанске јединице у источној Босни бројно су знатно ојачале. Тако је Сремски НОПО имао 4, Мајевички 3, Бирчански 4, а 6. бригада шест батаљона.<ref name="ВЕ3"/>

У четвртој непријатељској офанзиви, Врховни штаб је наредио да се део снага из источне Босне пребаци на [[Игман]] ради помоћи ''Главној оперативној групи''. Међутим, у то време четници ''Романијског корпуса'' (јачине око 1.500 бораца) продрли су у [[Бирач]], где се прикупљала 6. бригада. У борбама од 2. до 4. марта четници су разбијени и одбачени према Романији. Пошто је у Бирчу 25. марта од [[Мајевички НОПпартизански одред|Мајевичког НОП одреда]] формирана [[Петнаеста мајевичка бригадаударна НОВЈбригада|1. (15.) мајевичка бригада]], обе бригаде упућене су у правцу [[Фоча|Фоче]]. Код [[Устиколина|Устиколине]], 8. априла обе бригаде су ушле у састав ''Главне оперативне групе'' у којој су остале до завршетка [[битка на Сутјесци|пете непријатељске офанзиве]].<ref name="ВЕ3"/>

За то време у источној Босни су под командом ''Привременог оперативног штаба за источну Босну'' оперисали Сремски и новоформирани [[Мајевички партизански одред|Мајевички НОП одред]] на Мајевици и у Семберији, а Бирчански у Бирчу. У марту и априлу Сремски НОПО постигао је неколико значајних успеха: ликвидирано је домобранско упориште у селу [[Вршани (Бијељина)|Вршанима]] и селу [[Драгаљевац|Драгаљевцу]], а код села [[Загони (Бијељина)|Загона]] и на друму [[Бијељина]]-[[Зворник]] заробио је готово два домобранска батаљона (око 800 војника). 10. и 20. априла су од ''Сремског НОПО'' формиране [[Прва војвођанска пролетерска ударна бригада|1.]] и [[Друга војвођанска ударна бригада|2. војвођанска бригада]]. У мају и јуну 1. и главнина 2. војвођанске бригаде пребачене су у [[Бирач]]. Оне су, заједно са деловима Бирчанског НОПО од 6. до 12. јуна разбиле на Рудишту један батаљон ''15. домобранске пуковније'', а 11/12. јуна ослободиле су [[Сребреница|Сребреницу]]. У Семберији је остао Мајевички НОПО који је, крајем априла, заробио домобранске посаде у селу [[Попови (Бијељина)|Поповима]] и селу [[Амајлије|Амајлијама]], а 11. јуна са 1 батаљоном из 2. војвођанске бригаде код села Драгаљевца напао и без веће борбе, заробио ''3. домобранску пуковнију'' (без једног батаљона) са целокупним наоружањем.<ref name="ВЕ4">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |pages=671}}</ref>

После [[Битка на Сутјесци|пробоја на Сутјесци]] и [[Битка на Зеленгори|Зеленгори]], ''Главна оперативна група'' избила је 22. јуна на [[Романија|Романију]]. Она је у садејству са снагама источне Босне ослободила [[Хан Пијесак]], Власеницу, Сребреницу, Братунац, Дрињачу, Зворник, [[Олово (Зеничко-добојски кантон)|Олово]] и Кладањ, а у рејону [[Бановићи|Бановића]] и [[Ђурђевик]]а демолирани су рудници угља. Крајем јуна у источну Босну пребачена је и [[5. крајишка дивизија НОВЈ|5. крајишка дивизија]] која је ослободила [[Какањ]] и онеспособила тамошњи рудник угља. Разбијањем усташа, домобрана и четника, створени су још бољи услови за развој устанка у источној Босни. Од војвођанских бригада (1., 2. и 3.) формирана је 2. јула [[16. војвођанска дивизија НОВЈ|16. војвођанска]], а од [[Шеста источно-босанскапролетерска источнобосанска ударна бригада|6. источнобосанске]] и [[Петнаеста мајевичка ударна бригада|1. мајевичке бригаде]] (која је касније преименована у 15. мајевичку) и [[Мајевички НОПпартизански одред|Мајевичког НОПО]]-[[17. источнобосанска ударна дивизија НОВЈ|17. источнобосанска дивизија]]. На [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрену]] је обновељен [[Озренски партизански одред (БиХ)|Озренски НОП одред]].<ref name="ВЕ4"/>

Предвиђајући капитулацију Италије, Врховни штаб је одлучио да све снаге из источне Босне, сем [[16. војвођанска дивизија НОВЈ|16.]] и [[17. источнобосанска ударна дивизија НОВЈ|17. дивизије]], пребаци према италијанском окупационом подручју. У јулу су све јединице ''Главне оперативне групе'' и [[5. крајишка дивизија НОВЈ|5. крајишка дивизија]] напустиле источну Босну.<ref name="ВЕ4"/>

Августа 1943. источна Босна укључена је у оперативно подручје [[Трећи босански корпус НОВЈ|1. босанског ударног корпуса]]. Настављајући офанзивна дејства, [[17. источнобосанска ударна дивизија НОВЈ|17. дивизија НОВЈ]] је разбила четнике на Требави и до половине септембра ослободила Грачаницу, Модричу, Шамац, Градачац и Орашје. Тада су формирани ''Требавски'' и ''Посавски НОП одред'', а 21. септембра ''16. муслиманска бригада''. За то време, [[16. војвођанска дивизија НОВЈ]] ослободила је Бијељину 10/11. августа, Власеницу 10/11. септембра и [[Цапарде (Осмаци)|Цапарде]] 14/15. септембра. Потом је поново пренела дејства на север и, у садејству са [[Мајевички НОПпартизански одред|Мајевичким НОПО]] ослободила после жестоке борбе 24. септембра Бијељину по други пут (пошто ју је 16. августа повратио непријатељ), а 29. септембра и Зворник.<ref name="ВЕ4"/>

Почетком септембра у источну Босну се пребацио Штаб 1. босанског ударног корпуса (почетком октобра преименован у [[3.Трећи босански корпус НОВЈ|3. босански ударни корпус]]) са [[Друга крајишка ударна бригада|2. крајишком бригадом]]. Пошто је ситуација била повољна да се овлада тузланским басеном, Штаб 1. босанског корпуса почео је у другој половини септембра припреме за напад на Тузлу. У борбама од 29. септембра до 7. октобра ослобођена је и одбрањена Тузла, а непријатељу су нанети тешки губици (око 3.000 погинулих и заробљених) и заплењене велике количине оружја и опреме (25 топова, 5 минобацача, 140 пушкомитраљеза и митраљеза, 2.700 пушака).<ref name="ВЕ4"/>

Ослобођење Тузле подстакло је развој НОБ у источној Босни. Муслиманско и хрватско становништво почело је масовније да ступа у оружану борбу против окупатора. Из Тузле и њене околине укључило се у јединице 3. ударног корпуса око 4.000 нових бораца, од тога 2.500 радника. То је омогућило да се јединице попуне, а и да се 10. октобра формирају нове бригаде: ''17. мајевичка'' од [[Мајевички НОПпартизански одред|Мајевичког НОПО]], и ''18. источнобосанска'', а 24. октобра од Бирчанског НОПО [[19.Деветнаеста бирчанска бригада НОВЈ|19. бирчанска бригада]] и ''Тузлански НОПО''. Од 2. крајишке, 18. источнобосанске и 17. мајевичке бригаде формирана је 10. октобра [[27. источнобосанска дивизија НОВЈ|27. источнобосанска дивизија]].<ref name="ВЕ4"/>

После ослобођења Тузле [[3.Трећи босански корпус НОВЈ|3. ударни корпус]] пренео је операције из долине реке [[Спреча|Спрече]] на југ, према Сарајеву, Горажду и Вишеграду. Наступајући из рејона Тузле, преко Озрена и [[Криваја (притока Босне)|Криваје]], [[17. источнобосанска ударна дивизија НОВЈ|17. дивизија]] ослободила је 20. октобра [[Вареш]] и, у борбама за град, разбила и делом уништила ''6. брдску домобранску пуковнију'', а онеспособила високе пећи и постројења у железари и руднику. Из Вареша је 17. дивизија продужила према Романији, где је до краја октобра овладала упориштима: [[Црвена стијена|Црвене Стијене]], село [[Мокро]], [[Хреша (Источни Стари Град)|Хреша]] и избила пред спољну одбрану Сарајева.<ref name="ВЕ4"/>

За то време је 27. дивизија НОВЈ преко Кладња, Власенице, Хан Пијеска и села [[Соколовићи (Соколац)|Соколовића]] избила на линију [[Соколац]]-[[Рогатица]], 21. октобра разбила четнике који су прешли из Србије, 22. октобра ослободила Рогатицу и окружила гарнизон у Соколцу, из којег се непријатељ извукао према Сарајеву. После тога јединице 27. дивизије ослободиле су Вишеград, Горажде, Фочу и у другој половини новембра, пребациле се на [[Јахорина|Јахорину]] и избиле с југа пред спољну одбрану Сарајева.<ref name="ВЕ4"/>

Цела источна Босна (сем Брчког, Сарајева и градова у долини реке Босне) била је почетком новембра 1943. ослобођена, а народна власт (општински, срески и окружни НОО) успостављена је по свим градовима и селима, са Тузлом као политичким и културним центром ослобођене територије. Пошто су ценили да ојачане снаге НОВ у источној Босни могу извршити продор у Србију и још више угрозитикомуникације и индустријско-рударске центре у долини реке Босне, Немци су већ у новембру вршили око ослобођене територије концентрације јаких снага и кад су 11. новембра заузели Тузлу, у децембру су започели операције проив 3. корпуса НОВЈ. Водећи борбе под тешким условима (зима, оскудица у храни и одећи) јединице 3. корпуса и 5. крајишке дивизије успеле су да вештим маневрима и правовременим растурањем снага избегну уништавајуће ударе немачких и квислиншких јединица и, после краћег предаха, да поново пређу у напад.<ref name="ВЕ4"/>

У пролеће 1944. источна Босна је добијала све већу важност у плановима и ВШ и непријатеља. Јединице НОВЈ припремале су се да из источне Босне и Црне Горе изврше продор у Србију, док су Немци настојали да их у томе спрече. Ради тога су из Срема пребацили [[13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)|13. СС легионарску дивизију]], која је 14. марта прешла Саву код [[Сремска Рача|Сремске Раче]] и [[Брезово Поље (Брчко)|Брезовог Поља]] и истовремено почела да наступа правцем [[Брчко]]-[[Челић (Лопаре)|Челић]]. Иако је по наређењу штаба 3. корпуса НОВЈ 36. дивизија 17. марта напала непријатеља у десни бок на одсеку село Челић-[[Дубравице (Братунац)|Дубравице]], 13. СС дивизија успела је до 18. марта да избије на линију река Дрина-Бијељина-село [[Корај]]-село Челић-Брчко. Непријатељ је од 1. до 8. априла потиснуо 36. дивизију, а 12. априла прешао у општи напад и одбацио 16. и 36. дивизију на гребен Мајевице.<ref name="ВЕ4"/>

У таквој ситуацији Штаб 3. корпуса добио је од ВШ 21. априла наређење да у Србију упути 2 дивизије преко Дрине. Оне су требале да олакшају продор 2. и 5. дивизије које су из Санџака наступале у Србију. Штаб 3. корпуса поверио је тај задатак 16. војвођанској и 17. источнобосанској дивизији. Све припреме за форсирање Дрине биле су извршене до предвиђеног рока (29. априла), али је непријатељ открио намере 3. корпуса. Јачи делови [[13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)|13. СС дивизије]] и ''3. домобранског збора'' из рејона села [[Цапарде (Осмаци)|Цапарда]] и Тузле прешли су 25. и 26. априла у напад и 27. априла ушли у село Шековиће, а 28. априла у Власеницу. У исто време, кренули су и делови [[7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген|7. СС дивизије Принц Еуген]] из Рогатице и Соколца ка Сребреници и Власеници. Да би избегао окружење, Штаб 3. корпуса НОВЈ одустао је од форсирања Дрине и нареди 17. дивизији да се пребаци ка Романији (где је, после тешких борби, стигла 3/4. маја), а 16. 36. и 38. дивизија да се повуку према Кладњу, који је 4. маја ослободила 16. дивизија.<ref name="ВЕ5"/>

Врховни штаб поново је 5. маја наредио Штабу 3. корпуса да пребаци 2 дивизије у Србију. И овог пута упућене су 16. и 17. дивизија, али је непријатељ поново интервенисао. Код села [[Милићи (Бановићи)|Милића]] 16. дивизија се 7. маја сударила са јаким деловима 13. СС дивизије, док је истовремено била угрожена од 7. СС дивизије из правца Власенице, па је морала да се врати према Кладњу. За то време 17. дивизија кренула је од Олова ка Дрини и 10. маја код села [[Жепа|Жепе]] сударила се са јаким деловима 7. СС дивизије, који су је принудили да одступи на планину Јавор. У таквој ситуацији 17. дивизија упућена је преко Романије, Јахорине и Зеленгоре у Црну Гору, у састав [[Други ударни корпус НОВЈ|2. корпуса НОВЈ]]. Тада је (20. маја) формирана ''20. романијска бригада'', која је ушла у састав 27. дивизије НОВЈ.<ref name="ВЕ5"/>

У борбама у периоду март-мај 1944. непријатељ (нарочито 13. и 7. СС дивизија) извршио права пустошења и масовна убиства у источној Босни, посебно у устаничким центрима Бирчу и Мајевици. Немачки окупатори су помагали разбијеним четничким групама на Мајевици и у другим крајевима источне Босне да се прикупе и ојачају, и тако олакшају немачким снагама одбрану Србије. Због ратне исцрпљености и потискивања јединица НОВ из богатијих области (Семберија и Посавина) у брдовита у планинска подручја источне Босне, у пролеће и лето (до нове жетве) владала је у тој области глад, па су јединице [[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ]] имале велике тешкоће око исхране и снабдевања.<ref name="ВЕ5"/>

Да би олакшао положај [[Први пролетерски корпус НОВЈ|1.]], [[Пети босански корпус НОВЈ|5.]] и [[Осми далматински корпус НОВЈ|8. корпуса НОВЈ]] у западној Босни током [[Дрварскадесант операцијана Дрвар|дрварске операције]], [[Трећи босански корпус НОВЈ|3. корпус]] је почетком јуна са 3 дивизије (16., 36. и 38.) из рејона [[Бановићи]]-[[Папраћа]]-[[Јавор]]-Сребреница извршио продор према Мајевици и Семберији. Наишавши на јаче непријатељске снаге, после оштрих борби код [[Лопаре|Лопара]], Каменог брега, [[Угљевик]]а, јединице 3. корпуса НОВЈ потиснуте су на леву обалу Спрече.<ref name="ВЕ5"/>

У лето 1944. источна Босна је и даље била поприште оштрих борби са немачким и квислиншким снагама, које су настојале да по сваку цену овладају њоме и спрече продор јединица НОВЈ у Србију. Немачки ''5. СС брдски армијски корпус'' добио је задатак да спречи форсирање Дрине јединицама 3. и [[12.Дванаести војвођански корпус НОВЈ|12. ударног корпуса НОВЈ]] (формиран почетком јула од 16. и 36. дивизије) и да их одбаци на запад. Ради тога је извршио концентрични напад из Зворника, Тузле и Кладња према селу Шековићима. Борбе су вођене у Бирчу све до 23. јула, када се 3. корпус пребацио на планину [[Јавор]], а 12. корпус на леву обалу реке Криваје, ради прихвата 6. пролетерске дивизије из средње Босне. Почетком августа надмоћније немачке снаге успеле су да окруже 3. и 12. корпус. Не чекајући да непријатељ стегне обруч, 12. корпус и 6. пролетерска дивизија пробили су се преко [[Јахорина|Јахорине]] и Зеленгоре за Црну Гору, а 3. корпус у шири рејон Власенице и Кладња. Средином августа у источну Босну се пребацила и [[11. крајишка дивизија НОВЈ|11. крајишка ударна дивизија]].<ref name="ВЕ5"/>

После одласка [[12.Дванаести војвођански корпус НОВЈ|12. корпуса]] из источне Босне за Црну Гору, 3. корпус (27. и 38. дивизија) ојачан са [[11. крајишка дивизија НОВЈ|11. крајишком дивизијом]] појачао је дејства у источној Босни. Према Мајевици и Посавини биле су упућене 11. и 38. дивизија, а у долини [[Спреча|Спрече]] остала је 27. дивизија. Све те снаге развиле су офанзивна дејства и у септембру 1944. ослободиле: Кладањ (1. септембра), Зворник и [[Модрича|Модричу]] (12. септембра), [[Живинице]] (15. септембра) и Тузлу (17. септембра). Тим успесима већи део источне Босне био је ослобођен. Разбијене су формације ''[[Зелени кадар|зеленог кадра]]'' у долини Спрече, дошло је до незнатног распадања [[13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)|13. СС дивизије]] и олакшано је пребацивање 12. корпуса у Србију. Средином септембра из 3. корпуса упућена је у Србију и 11. крајишка дивизија. Из ослобођене Тузле и њене околине попуњене су новим борцима јединице 3. корпуса, а формирана је 19. септембра ''21. источнобосанска бригада'', која је ушла у састав 38. дивизије.<ref name="ВЕ5"/>

Када су почеле борбе за коначно ослобођење Србије, Немци су покушали да овладају комуникацијама Вишеград-Сарајево и Братунац-Дрињача-Зворник-Бијељина-Брчко, да на Дрини образују фронт за прихват својих јединица које су се повлачиле из Србије и спрече наступање снага [[Народноослободилачка војска Југославије|НОВ]] из Србије у источну Босну. У овој ситуацији [[3.Трећи босански корпус НОВЈ|3. корпус НОВЈ]] оријентисао је 27. дивизију на комуникацију Вишеград-Рогатица-Сарајево, а 38. дивизију на Мајевицу и у Посавину. Те дивизије постигле су знатне успехе, али нису биле у стању да спрече претходницу немачке ''Групе армија Е'', која се преко [[Санџак (област)|Санџака]] повлачила из [[Грчка|Грчке]], да овлада комуникацијом Вишеград-Сарајево и образује мостобран у рејону Дрињача-Зворник. Почетком новембра Немци су тамо привукли реорганизовану [[1. брдска дивизија (Немачка)|1. брдску дивизију]], а почетком децембра упутили су према Зворнику, из рејона [[Соколац|Соколца]], и пуковску групу ''Скендербег''. Тада је почело и пребацивање око 15.000 четника из Србије и Црне Горе у источну Босну правцем Рогатица-Хан Пијесак-Власеница-Тузла. До 16. децембра са четницима је водила упорне борбе 27. дивизија, док је 38. дивизија настојала да заузме немачки мостобран Дрињача-Зворник. У таквој ситуацији штаб 3. корпуса НОВЈ одлучио је да према четницима остави, северно од Власенице, само 20. бригаду 27. дивизије, а да са главним снагама заузме мостобран и прихвати снаге ''Јужне оперативне групе'' дивизија НОВЈ из Србије, а после тога да туче четнике. Пошто се усиљеним маршем, преко планине [[Јавор (Република Српска)|Јавора]], пребацила ка Дрини, 27. дивизија је 19. децембра заузела Дрињачу, а 38. дивизија у садејству са мањим деловима ''Јужне оперативне групе'', 20. децембра и Зворник.<ref name="ВЕ5"/>

После пребацивања снага НОВ из Србије, немачки фронт на Дрини био је разбијен. Јединице 3. корпуса НОВЈ подчињене су (1. јануара 1945.) Штабу [[Друга армијајугословенска ЈАармија|2. југословенске армије]] која се прикупљала у источној Босни и имала задатак да пресече непријатељеве комуникације у долини Дрине, а затим да пренесе операције у долину реке Босне. У јануару и фебруару јединице 2. армије водиле су оштре борбе са немачким снагама које су биле у повлачењу дуж комуникације Власеница-Дрињача-Зворник-Бијељина. После тога 2. армија се оријентисала према Семберији, Посавини и долини реке Босне, а 3. корпус је ушао у састав ''Сарајевске оперативне групе'', која је 6. априла ослободила Сарајево. До 17. маја ослобођено је цело подручје источне Босне.<ref name="ВЕ5"/>